На крилу беле птице

Велико ишчекивање непознатог изазова наливало јој је нове сузе
у очи. Помешана осећања наде, страха и радости због остварења
дугогодишње жеље, начинили су од ње плачљивицу што није
била ни као девојчица.
Када су сви ужурбано изашли из примирене беле птице, она
је још увек седела на њеном крилу, згрчена и промрзла. Увучене
главе у рамена и широм отворених очију, кроз мали прозор гле-
дала је спољашњи тако велики свет, осунчан љубичастим бојама
јесењег сунца. Неки други осмеси, некакви другачији кораци,
непознат разговор на познатом језику – читава збрка у очима
и ушима, успоравали су јој ход и скраћивали корак. Делићем
свесног, кога још није ухватила паника, смиривала је себе,
враћала ход у равнотежу и дисање у нормалу, али је срце и даље
јако тукло и разбијало сваку хармонију. Његов неравномерни
туп-туп ход је слао звук у уши на чистом српском: Шта-ћеш-ти-
ов-де? И-ди-ку-ћи-од-мах!
И све у круг. Питање. Наредба. Опет питање. Опет наредба…
Нигде није лепо као код куће! Знала је она то и пре него што
је закорачила из великог дворишта породичне куће у црвени
такси, и пре него што је са чикашког аеродрома закорачила у
љубичасте боје новог годишњег доба свог оствареног сна.
Заиста, нигде није лепо као код куће. Толико нежних снова
о топлини породичног дома одсањала је свих оних валовитих
дана крај језера Мичиген, током дугих шетњи када ветар мрси
мисли уместо да их развејава. У шаренилу шопинг центра, на
крају Мичиген авеније…
Или на почетку?…Онај тамо крај, други крај прекрасне
авеније је-гробље, мирно и тихо, сетно и баш погодно за одмор
уморних ногу после базања по бутицима који лицемерно копају
по џеповима и љубазно сакупљају металне капи зноја и одрицања
минуле радне недеље. Овај други крај Мичиген авеније сакупља
капљице суза, преузима терет са душе и све их развејава шумом
јесењег лишћа изнад главе, испод ногу…
Иако свесна тога да нигде није лепо као код куће, опет је
осећала ону страшну панику у желуцу. Опет је желела да јој
крила беле птице буду уточиште, да црвени такси има замагљене
прозоре који ће сакрити њене сузе, да град буде бучан и узаврео
и не чује лудо куцање преплашеног срца…
Сањала је мајку испред капије. Чека. Руке су јој у крилу,
мирне, поглед је закован негде у даљину, али један нерв на