Татјана Ђурић
На крилу беле птице
па су одједном другачији. Мајка је другачија. Она, која је била
тако уредна. Она, која није знала да се игра са својом децом, да
се опусти.
Сви су се променили… Пријатељи су оформили своје по-
родице. Воде бизнис или бизнис води њих, децу воде за руку и
углавном, нико нема времена да вечно испија кафе са доконом
пријатељицом чији живот је њима непознат.
“И ти си се променила, мила.” Као и увек, мајка је била та
која јој је отворила очи. Тога тренутка је схватила да њен потајни
план да остане овде, да врати време уназад и настави оданде где
је стала пре четири године, пада у воду заувек. Нека чудна то-
плина јој се разлила кроз груди. Загрлила је мајку, нежније него
икада, захвалнија него икада и схватила је, њен дом је свуда где
се осећа добро. Није било ни туге после овог сазнања које је плу-
тало негде изнад њене главе све време, али она ноје хтела да га
прихвати.
Она је срећна јер има две стајне тачке. Једна је баш овде, у дому
где је одрасла и те успомене не може нико да јој одузме. Друга је
тамо, друга је њен избор и њена креација. А тамо је и он, Мајкл,
драги, проницљиви Мајкл који је знао све њене стрепње и чију
двосмислену поруку ево, већ стоти пут чита и постаје јој јаснија.
Mis(s)…(take…me)…you…
Крила беле птице опет лете. И сваки њихов замах све је ближи
дому. На коју год страну да крене, неће погрешити.
Коментари