На крилу беле птице

јагодици несташно скаче и одаје вишегодишње ишчекивање.
Сањала је и сестру. У соби коју су годинама делиле, размешта
ствари онако како су стајале пре четири године. Исти сто крај
прозора. Исте простирке на поду. Књиге на полици изнад креве-
та. Фигурице слонова и црнкиња, по свим ћошковима у сваком
слободном кутку…
Досадиле су јој селидбе. За четири године четири стана на раз-
личитим странама града. Још није упознала ни првог комшију,
а већ стижу нова лица, нове улице… Нова лица која као мермер
стоје укочена. Само се ноге покрећу ужурбано и воде у нови дан,
нове обавезе.
Нови послови. Исплативији, бољи, тежи. Послови који
доносе сигурност, али не и спокојство.
Бити спокојан, значи да ти је породица здрава, да су ти
пријатељи верни и да си задовољан својим животом онаквим
каквог си га досада водио. Она није била спокојна. Није знала
све о својој породици јер јој је била много далеко. Можда се
неко и озбиљно разболео, а нису хтели да јој кажу… Праве
пријатеље је оставила преко баре,а нове није успела да стекне.
Своју праву породицу још није оформила. Љубав није откри-
ла.Ону праву љубав која открива жељу да се развија и расте до
краја живота…
Али, да, нигде није лепо као код куће… Све ће опет бити као
пре… Вратиће се пријатељи, па они су увек ту када ти затребају…
Зато пријатељи служе. Носи она њима брдо поклона! Сестра се
удала… Па добро, али она је ипак сестра!… Делиле су све, чита-
вих четврт века… Њен синчић има две године… “Мој сестрић!
Фотографије не могу да кажу све…”
“Мама!… Мама је ту. Она је увек била ту. Наравно, сада има
унука… Хвали се да јој је он разбибрига, да се са њим подмлади-
ла… Каже, сви ти лепи догађаји откад сам отишла, умањили су
јој тугу, вратили сан…”
“Тати…да тати сам потребна. Откад је деда погинуо, мама
каже да се променио. Скоро ми рече, прима инсулин… А ја то
нисам знала… Не знам ни где ми је дедин гроб… А сваки кутак
мичигенског гробља знам…”
У том тренутку пред очима јој се појави слика њене цимерке
Изабел.Испратила је осмехом и речима Прошло је пуно времена…
Тек сада је схватила њене речи. Тек сада се пред њеним очима
појавило Мајклово загонетно лице, па лице њеног шефа док јој
је уручивао решење о одмору и љубазно изговарао Срећан пут,
па лице кућепазитеља Џорџа док је обећавао да ће бринути о
њеном стану…
“Лепо је код куће. Заиста… Донекле је пријатан и онај писку-
тав плач малог Милана, и његова тврдоглавост коју бака оправ-
дава речима Ма, пусти га, мали је… И зет је фин и добар, али …
могла је моја сестра и боље…”, мислила је. О томе и још много
чему је све време размишљала и питала се, шта им се то десило