Мене су
заобилазили људи
а тебе године
Реци ми
песниче
ко је остао
лепши?

Т(а)о

Ничу ли нове мисли,
У сенци светиљке која пламти,
О ратниче завејаних брегова,
Шта снивају твоје усне?
Има ли пустиња жеља понеку кап
СВЕЖЕ РОСЕ?
Зове ли некад умор на починак,
Вуче ли сан нити у свитања,
Ил’трепти искра, заводи мозак,
Радосна игра поспане деце?
Сви ти причају, сви све знају,
Сви желе и трају, као сведоци,
Гласног живота – потајне смрти.
ТИ ЋУТИШ
И ГЛЕДАШ,
Уздишући…
ТИШИНА ГОВОРИ, ТИШИНА ТРАЖИ,
Ка себи оног, што зна све рећи,
РЕЋИ, А БИТИ УВЕК НАЈТИШИ,
И када треба, гласно (се) насмејати.

Зелена песма

Написаћу те
па макар ми то било последње
да постанем чаробњак и ухватим
трачак непролазног
о грозног ли времена што бајке чини смешнима
и Снежану и Пепељугу не читају више ни деца
и као сова не да мира у ноћ
откуцава сат
ја сам само миш изван песама
сив и брз, не знам да губим
али знам да скупљам храну
у дрвету живота
и ноге су ми све брже
још мало па ће бити сразмерне и срцу
када се једном стигнемо
и заковитламо према глави
јао какав ће то прасак бити
и сви јунаци из бајки
ће да се појаве и заиграју
и губиће се ципелице и јести отровне јабуке
принчеви неће бити коњи већ они прави
што оживљавају пољупцима
злоће ће упадати у сопствене замке
а ми ћемо их гледати са висине
грицкати звезде и сунчеве зраке.

Путник

Поглед утиснут у даљину
као статуа на тргу пролазника
као бескрајна празнина
ћутња када се нема шта рећи
и ћутња када се не може све рећи
само је варка
у смеру натписа:
‘само за лудаке’
само за храбре и срца превеликог
да би се могло даље са њим путовати
само за истраживаче
за путнике преко граница
празнина је само варка
ћутња је његова унутрашња песма
за град и улице у њему
и људе око себе
доконе и умртвљене
празнина садржи слагалицу и смисао слагања
да се одржи корак
са усамљеношћу
кокетирањем са
тишином дугом као еони
надања да се сретнемо са сличним
погледом, осмехом и срцем
и да тај неко постане делом вечности
и разлогом постојања
и да се не изгуби никад