Властимир Станисављевић Шаркаменац
Забелешка о Стеви Маленићу, сликару
Човек који изради преко 60 000 портрета, који се размиле по све-
ту и окаче на зидове да сведоче о вечном сусретању људи, никада,
дакле, такав човек не може да умре. Он остаје у лику сваког тог
портрета, односно у лику модела као жива одзивка на сликарев за-
мах четке и контемплацију у загледан део света. Тај лик је оно што
је виђено у датом елементу укупнога света који је сâм Бог стварао.
А Стева је зауставио и овековечио и до 70.000 таквих залеђених тре-
нутака. Са таквим фондом “хватања“ трена и његовог претварања
у вечност и сам сликар и сви ти модели постали су вечност.
Зашто, онда, кажемо да нас је стева Маленић напустио 2010. го-
дине? Зато што је престао да овековечује пролазност времена, пре-
тварајући га тим залеђивањем у непролазност.
Рођен је у Београду 1938-ме. Сањајући да постане пијаниста, сви-
рао је гитару, и то добро. Сањајући да буде музичар, будио се као
сликар, и на тој јави, опет сањајући да се позабави проученим ку-
бизмом, сликао је портрете на Монмартру, најпосећенијој тури-
стичкој тачки света, и живео од тога, издржавајући и жену Ирму
и троје деце – Тамару, Милену и Владимира.
Био је сликар, а био је човек – тихог сагоревања и неистицања
за јавност највеће љубави коју је у себи носио за људе и српски род.
Неки се за ту љубав професионално награђују високим положаји-
ма и великим новцем, мада се у такве разметљивце и не може има-
ти безгранично поверење, јер увек могу да издају народ и отаџбину,
а неки ћуте у себи трајну верност својим коренима, идеји и Речи,
и не дају за штампу своје гласне изјаве, али зато не знају да издају
пријатеља, род и веру. Стева Маленић је спадао у ове друге.
Како је тихо и смерно живео за друге и свој српски род, тако је
тихо и, као на мала врата отишао, готово неприметно за све нас. Ваљ-
да је и то био део његовога начина вољења других и целог света.
Нека би Бог дао да га се дуго сећамо!…
На годишњицу смрти у његовом атељеу у Паризу

Коментари