Без компромиса око латинице

Свака је српска породица тврђава. У тој тврђави славска икона ис-
точи, српским се језиком говори, а пише ћирилицом. Тврђава моје
породице, породице Ђурић, више од два века налази се у Белом
Брду, на обронцима Копаоника, одмах испод Панчићевог врха.
Више од шест векова у Белом Брду постоје рудници које је осно-
вао Прибац Хребељановић, отац кнеза Лазара.
У средњем веку овде су арбајтовали чувени немачки рудари
Саси и сви су се они овде временом уклопили у српску средину,
узели православље, почели да славе славу, постали Срби.
И данас на Копаонику има људи плавих очију и кратке, плаве,
оштре косе, са лицем без јагодица, што су све одлике германске ра-
се. Али нација није биолошка одредница, нација је историјска и
политичка пре свега, а после и географска одредница. У одређеном
времену, из одређених политичких разлога на овим балканским
просторима настала је Србија, формирала се српска култура,
српски обичаји, српски језик и српско писмо – ћирилица.
О томе пише и у ПРОГЛАСУ ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА
КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ: “…Ћирилица је писмо српскога језика.
Ћирилицом је написана најстарија српска књига Мирослављево
јеванђеље. Ћирилицом је писао први српски писац Свети Сава.
Ћирилицом је написан први запис на српском језику – Повеља Ку-
лина Бана…”
Добра је и идеја да Удружење књижевника Србије упути зах-
тев надлежним органима Републике Србије да се што пре донесе
нови закон о употреби српског језика и ћирилице, био би то закон
о националном искупљењу за све оне неправде које су ћирилици
у Србији нанете у последњих педесет… у последњих сто… у пос-
ледњих двеста година.
Знамо да је Вук Стефановић Караџић створио савремену лати-
ницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама
српског језика и то у своме “Првом српском буквару” године 1827.
Знамо и да су Хрвати одмах прихватили овакво Вуково решење не
би ли се одвојили од ћирилице, јер у то време није постојало пис-
мо на коме би се народни језик на балканским просторима могао
да чита и да пише осим ћирилице.
Не знамо само да ли је то била потреба и жеља Вука Караџића
или налог неког вишег ауторитета моћи. Не знамо, али можемо да
наслутимо пажљивим читањем ПРОГЛАСА ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИ-
НЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ у коме на страни 17.
Стоји: “…У Вуково време није било замисливо да се српски језик
пише и чита ћирилицом ван Србије. То у 19. веку није допуштала