Без компромиса око латинице

полуписмених људи свуда у свету, па и у Србији. И сам Вук Сте-
фановић Караџић био је полуписмен човек, било то некима право
или не. Наравно, био је писменији од Милоша Обреновића, али
не мислим да је као Милош био забринут за опстанак и очување
традиције, обичаја и културе Срба у Србији.
Ово је 21. век и ми данас имамо искусне лингвисте – докторе
наука који имају, и храбрости, и жеље, и воље, и знања, и не сум-
њам у то да су спремни да се ухвате у коштац са решењем пробле-
ма српског језика и очувањем српског писма – ћирилице.
Што се латинице тиче само још неколико запажања – овога
лета сам десетак дана боравио на мору, у Бугарској, колима оби-
шао Варну, Несебр, Поморие, Бургас, Созопол… препуно страна-
ца, гужве на путевима, пуни хотели Швеђана, Француза, Пољака,
Италијана, Шпанаца, Руса, Грка, Румуна, Холанђана – саобраћајне
ознаке на путевима лепо и читко исписане ћирилицом, а испод
ћириличног натписа, исти текст исписан енглеском латиницом,
енглеским алфабетом (нпр. ШУМЕН – SHUMEN ) и странци разу-
меју јер је то њихов усвојени, признати енглески алфабет – ако
би којим случајем написали ŠUMEN или KAMENICA, то њима
ништа не би значило, чак би се можда и љутили што се ознаке
не пишу њима разумљивим писмом. Дакле, ознаке на нашим пу-
тевима писане хрватском латиницом не служе странцима, а не
служе ни нама. Коме и чему служи латиница?
Израз – хрватска латиница овде се директно супротставља из-
разу – српска латиница који се користи у ПРОГЛАСУ. “…Она није
(мисли се на латиницу) ни хрватска ни католичка, није ватикан-
ска ни усташка, него по своме пореклу, својој улози и својим твор-
цима у свему српско писмо српског језика. То што још и данас мно-
ги сматрају да је српски језик хрватски језик, а латиница хрватско
писмо, ствар је великих вековних обмана и заблуда, али и лоше
обавештености, па и незнања…” Прво не ради се о вековним обма-
нама латиница је реално и створена 1827. године за потребе хрват-
ског, а не српског народа. Сукоб између употребе израза хрватска
или српска латиница, сукоб је између фикције и стварности. Ве-
ћини Срба могу да пријају овакви закључци потписника ПРО-
ГЛАСА, али то је само машта, опсена, доказ невиности света у
коме би Срби желели да живе уљуљкани у своје снове – стварност
није нимало пријатна. Стварност је сурова и биће по нас све суро-
вија. Наиме, у свим светским библиотечким каталозима УНЕСКО
је још 1994. године укинуо одредницу “Српски језик – латиница”.
Толико о обавештености и необавештености – процес који је за-
почет 1827. завршен је 1994. и ту је крај, нема повратка у свет илу-
зија. На штандовима књига у библиотекама у Минхену, Цириху,
Паризу све књиге које долазе из наших крајева, а штампане су
латиницом могу се наћи само на штанду на коме јасно пише
“Хрватски језик – латиница”. Нема потребе да као луди нојеви
вечито забијамо главу у песак. Стварност је сурова. Издања
ЛАГУНЕ и осталих издавача у Београду који преферирају лати-