Без компромиса око латинице

Аустро-угарска држава и католичка црква. Још мање такви ус-
лови постоје данас…”
Лепо је било у тој дичној Аустро – Угарској држави јахати беле,
царске коње и хвалити се аустроугарским знамењима и наградама
у земљишном поседу за заслуге у ратовима које је водила Аустро –
Угарска, али је тешко било говорити својим српским језиком и пи-
сати својом ћирилицом. Толико о тврђавама српским с ону стра-
ну Дрине и Дунава.
Тврђава моје породице Ђурић са Копаоника није се лако пре-
давала. Деда Драгомир, рођен у Белом Брду 1908-е године био је
на почетку оног несрећног рата 1941-е заробљен заједно са целим
пуком војске Краљевине Југославије код Пећи. Заробили су их
Италијани.
Извели их у поље, одузели им оружје. Срби покуњени, повије-
них рамена, гледају у земљу, стиде се пораза. Италијански официр
шета, броји, мрмља нешто себи у браду. Много је заробљеника. Од
своје команде добио је налог да их води у Скадар на брод, па у Ита-
лију, у логор Lago Maggiore, Пјаћенца, а места нема за све. Одједном
се проломи глас преводиоца по шајкачама што су мирно стајале
пред њим у три реда. “Ако је неко од вас Црногорац, може да исту-
пи и да иде кући, остали на брод па у радни логор, Италија.”
Шајкаче се узнемирише, почеше и да говоре, неки псују и
Краља и Југославију и шта нам је све ово требало. Неколико десе-
тина њих искоракнуше у празнину, испред себе, у амбис.
Мој деда осети војнички устајао задах на десном уву – “Драго-
мире, па ја знам, ти си пореклом Црногорац, од Ђуровића, из око-
лине Даниловграда, Бјелопавлић. Што се не јављаш, бре. Спасавај
се”. “Е, брајко мој”, одврати му Драгомир, “ако треба да не будем
Србин да бих постао Црногорац, онда ја овога ми крста (па се
прекрсти) никад нећу да будем Црногорац, никад. Јер, видиш, ако
одлучим сад да сачувам своје српство моћи ће неко од мојих некад
да буде и Црногорац, али ако овако лако бацим све и одустанем
од српства, ускоро ће од мене тражити да будем Италијан или, не
дај Боже, Хрват, а онда више нема ни српства ни црногорства.”
Проглас језичке трибине УКС-а говори нам и о нашим људима
ван Србије због којих је потребно задржати и чувати латиницу, а
управо из тог истог света, из наше дијаспоре, стижу нам вапаји за
очувањем ћирилице. У Торонту, у Канади, већ неколико година из-
лази једини књижевни часопис српске дијаспоре Људи говоре у
уредништву члана УКС-а проф. Др Радомира Батурана, и зами-
слите часопис Људи говоре излази у Торонту управо на ћирилици,
вероватно баш зато без одговарајуће подршке наших министар-
става и Владе Србије. Дакле, прича о томе да је потребно чувати
латиницу због Срба ван Србије није исправна прича, напротив
потребно је појачати код наших Срба у расејању свест о ћирилици
као српском писму.
Не уносите забуну у Србе испразним причама о латиници. Не
држите се Вука Стефановића као пијан плота. Не правите од Вука
свеца. Ово је 21.век, Вук је живео у 19. веку у веку неписмених и