Лука Прошић
Похвала времену
1.
Ја сам сада. И не долазим.
2.
Али, имам искуство и о томе
протеклом времену. И чекам.
И чекање је исто тако изузетно
као и сећање и памћење. И зар бих
био без чекања и дочекивања?
Али, шта чекам?
3.
Али, једном смо нашли време,
и прошло и будуће и садашње,
и себе смо нашли, зар смо могли
да се избегнемо? И све смо друго
нашли и своју коначност смо нашли
и онда то меримо и онда то
стално меримо и сама смо
осетљивост и та апсолутна
осетљивост за време и за његово
мерење и за нестајање. Али, имамо
слике и представе о томе прошлом
свету и зато је тај прошли свет,
што смо ми. И ту неопходност
имамо и то пролажење. А ми смо
танкост сама и Исто и уздигнути смо
до истости и непролажења и ту
учвршћеност највећу имамо и само
смо учвршћивање и време нас учвршћује
и наша лакоћа и она нас учвршћује и имамо
ту вертикалу светску и унутрашњу и према
њој се одређујемо и оријентишемо.
Коментари