Лука Прошић
Похвала времену
6.
Али, ја? Ја сам сада
и постојање је сада
и то што је без форме
и то апсолутно и та измаглица.
И ја сам сада и изнад сам себе
и то сам највише и то Само
И имам своју причу и своје сећање
и своју прошлост. И чекање сам
само и то чекање имам.
И шта све чекам?
7.
Ја сам сада.
Ја сам постојање и сам смисао
и идеја и сам дух. Ја сам насупрот
ничему. Ја сам постојање и сам смисао
и то Само и Танкост и Највише
и онда ме нема. Ја сам
насупрот свему и себи!
8.
А време садашње? И постојање
само и присуство? Зар би се то
могло без тога наредног и прошлог?
Онда су та сећања и приче о прошлом
и наредном. И онда је гледање и слушање.
А свет је у великом пролажењу
из непостојања у непостојање
и онда се показује и нама се показује
и једино му ми преостајемо и онда се
гледа и чује и памти и памћење је
спремљено и ми смо спремљени
и ја сам спремљен и та пробуђеност
моја због тога пролажења и стално је
та с/вест о томе и то велико памћење
моје због пролажења самог и нестајања.
Коментари