Лука Прошић
Похвала времену
9.
Ја сам гледалац прошлог.
Или се то само гледа. И онда је
гледање! И ја сам онда /каква сам то
творевина и спремљеност?/
И онда ми то припада, то прошло
и то је мој део. Ја сам му насупрот
и постојим с тим! И склон сам себи
и неодвојив сам од себе и тога садашњег
и од тога што је извесно и што се, опет,
само себи открило. И онда имам то прошло.
10.
Али, постојање моје?
И постављеност моја
и то откривајуће и показујуће?
И позиција моја? И то највеће
расветљавање и то гледање
унутрашње и спољашње и то гледање
унутрашњег и спољашњег света? Али,
то је протекли свет. А онда су
ти ликови и представе и журе
да се издвоје и покажу. И с нама су
ти ликови и не постоје ни у прошлости
ни у будућности, већ у садашњости
и ми смо у садашњости и постојање је
садашње и у томе смислу
говоримо о свему томе.
11.
Али, постојање и то садашње?
И та блискост постојања
непостојању и то поклапање
њихово? И то “Ја” које је само
и апсолутно само и та усамљеност?
А с тим је и запрепашћење наше!
И песници су због тога Јединог!
И онда говоре о томе што је друкчије
од сјајне Звезде која нас обасјава свако
јутро! Али, шта је то Недокучиво
и Само? И постојање само?
Коментари