Лука Прошић
Похвала времену
4.
А кад смо време нашли!
Онда је то највеће налажење
и то најстрахотније и најзначајније
налажење. И с тим се све довршило.
И ми смо се с тим довршили. И своју
коначност смо стекли и своју смрт.
И блиски смо времену садашњем
и другим временима. Али не припадамо
ни једном. А кад смо тренутак тако,
онда сам увек тако! Али, шта сам?
5.
А то пролажење и нестајање
и то што је најстрахотније,
то је одмах с нама и стално је
с нама. Али, то није лудило, то је
луцидност, тај сат и то “време”
на њему и то скакање казаљке
од једног броја до другог и то
њено прелажење тим просторима
и бесконачностима. А сваки њен
скок је и наш скок. А онда и ми
скачемо у провалију и остајемо
и постојимо тако, у тим сковима
и тим остајањима и блиски смо
смрти. И имамо то време и своју
коначност имамо и садашње
време и прошло и време после
смрти и пролазимо и остајемо
и меримо то наредно и преостало
време и њему смо блиски и најближи.
Коментари