Иво Андрић
Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка
У деци се обнавља и чисти река човечанства.
Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца.
Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота
који се миче.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли
би од страха.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно
исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо.
Доћи ће времена када ће паметни шутјети, будале говорити, а
фукара се обогатити.
Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чуд-
ној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом…
Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно
дугачка.
Када нисам очајан, ја не ваљам ништа.
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је
најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних
који су му најближи.
Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недоврше-
не задатке новима, које такође неће довршити, и у новим пот-
хватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости.
Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и
безнаднији дужник према себи и свему око себе.
Коментари