Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка

Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност,
у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим
путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују,
стално варани.
Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико
умемо да их нађемо сами у себи.
А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, не-
одређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај
‘прави пут’ који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и
да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе.
Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек
лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за
летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак
који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином па-
нонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо
са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек
лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у
њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али нај-
већи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У
јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зи-
ми пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако до-
ба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у
равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој
куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасу-
тој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзаба-
ченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које
иначе слабо обасјава.
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу
живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост
и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.
Светите се животу – заборавом.
Док год има мрака, има и сванућа!
Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и уна-
казити схватање једног народа да здрав разум и прав суд у њему
отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен на-
род не може више да разликује не само добро од зла, него ни сво-
ју сопствену корист од очигледне штете.