Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка

Природа је сирова, људи немогућни.
Када нисам очајан, ја не ваљам ништа. Сви смо ми мртви, само
се редом сахрањујемо.
Тада је осетио како човек може да се ломи и подваја у себи, како
може да пада и да се диже у својим очима, укратко: како пролази
могу да буду заноси, како су неодређени и изукрштани док трају,
како се скупо плаћају и горко окајавају кад прођу.
Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама дола-
зе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари у томе и јесте смрт.
Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још про-
сечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих ком-
пликоване природе.
Злоба и доброта једнога народа су продукт прилика у којима он
живи и развија се.
Јер марљивост, та врлина која се тако често јавља онде где не
треба, или кад више није потребна, одувек је била утеха недаро-
витих писаца и несрећа уметности.
Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се
ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубо-
сти у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неу-
митна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи
и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.
Не спава и није срећан ни миран сваки онај ко се дању ведро
смеје и слободно креће међу људима.
Успех је оно што човеку врат ломи.
Гробља су доказ живота а не пустоши.
Сваки растанак изазива у нама двоструку илузију. Човек са ко-
јим се праштамо, и то овако, мање-више заувек, чини нам се мно-
го вреднији и достојнији наше пажње, а ми сами осећамо се мно-
го способнији за издашно и несебично пријатељство него што
у ствари јесмо.
Овде је била у питању једна од оних животних сила које круже у
нама и око нас, које нас дижу, гоне напред, заустављају или обара-
ју. Та сила, коју ми скраћеним изразом називамо: љубав, натерала је…
Ништа не може тако да нас превари као наше рођено осећање сми-
рености и пријатног задовољства са током ствари.