Бања Лука из “хотелског шпигла” романописца Рисојевића

“Сви смо ми сачувани у том шпиглу” –  претпоследња је реченица
романа “Господска улица” Ранка Рисојевића, односно 2. књиге ње-
гове Бањалучке трилогије под истим насловом. Узео сам ову рече-
ницу као прву у свом приказу овог романа зато што су времена и
простори, људи и догађаји Бањалуке из последње четврти 19. века
и прве 20. века заиста преломљени и сачувани у том огледалу из
срушеног хотела Балкан на почетку Господске улице. Главном про-
тагонисти романа, Ђорђу Малешу, бањалучком боему и професо-
ру музике, поклања то огледало грађевински предузимач Јараку-
ла, уз изјављивање саучешћа за умрлом му мајком. У том “шпиг-
лу” Јаракула је видео његову “госпођу мајку” на дан венчања и са-
да, уз саучешће, уздахнуо: “Ништа љепше у животу никада ни-
сам видео, ни прије ни послије”. Како венчање “госпође мајке”, та-
ко су испред тог хотелског огледала продефиловала сва протекла
времена, догађаји и све личности о којима се у роману Ранка Рисо-
јевића приповеда. “Мајка је у сједишту видљивог и невидљивог
свијета”, како сам аутор каже у једном од наслова стотинак прича
овог романа.
Све приче у роману “Господска улица” држе се главног лика
романа (после лика наратора),  мајке Милице, баш као што се и
њена бројна деца држе за мајчине скуте. Те приче, како сам пи-
сац каже, “калдрмишу временске теме, нејасног, магловитог про-
стора” у властитом сјећању аутора романа, односно његовог прота-
гонисте Ђорђа Малеша. Два су простора у које он смешта скоро све
догађаје и личности: породична кућа (уједно и кројачка фирма)
оца Васа Малеша и хотел “Балкан”. Обједињава их главна бањалуч-
ка улица – Господска, која је кичма и вароши и свих прича о њој.
По тој улици трилогија је и добила име. Ђорђе Малеш накнадно
сагледава у крупним назнакама, а понекад и у најситнијим дета-
љима, та времена, људе и догађаје на сцени Господске улице. Про-
тагониста ове прозе каже: “Моја мисао кружи, идући онолико
широко колико сам могао да стигнем у вријеме мога дјетињства”
(стр. 83). Он покушава да сагледа Бањалучане на писти Господске
улице, “у времену и кроз вријеме”, како теку као њихова река Врбас.
Наратор разговара сам са собом у својим причама, пригњечен ди-
лемом “ни тамо ни овамо”, односно у знаку и значењу пословице
бабе Савке: “Овдје се и со уцрва”. Износи он и најсуптилније моти-
вације свих сага о породицама и реминисценцијама на мртве
претке: “Тек када остариш, почнеш да се занимаш за живот сво-
јих родитеља који су обично већ дуго покојни и не могу да ти од-