Бања Лука из “хотелског шпигла” романописца Рисојевића

зир према новом бану Милосављевићу, који руши чаршију (хотел
“Балкан” и Богословију!) да би саградио Банске дворе. О њему ће
рећи: “Више ја волим његов Ниш него што он воли нашу Бањалуку,
па се не бих усудила да тамо било шта срушим. Може се градити,
а да се град не руши” (стр. 263). Благословиће она и брак најмлађе
кћерке Милене са католиком из Јајца, иако га лично не одобрава.
У мајци Милици је и матица породице, и велики патриота српског
народа и нације, и устаник, и предузимач, и трговац, и шверцер, и
идеалиста, и реалиста, и критичар, и разборит човек.
Међу тим емоционално осенченим ликовима су и писац Петар
Кочић, велики борац за српска права, и музички геније професор
Клаус, али и они имају своје опоненте. За једне су идоли, а за друге
проблем.
Тако је Петар Кочић приман у Господској улици и сачуван у ве-
ликом шпиглу хотела “Балкан”. Деци трговца Васа Малеша и свој
омладини Бањалуке “био је ближи тих година од оца”. Као да и
сада чујемо онај његов предсмртни вапај: “У ропству се родих, у
ропству живјех, у ропству умријех, вајме!” Отеран је на робију и
умро у душевној болници са оним вапајем “авај” најбољи писац
сатире написане на српском језику.
Сам лик наратора овог романа, Ђорђа Малеша, најсвестраније
је приказан: боем и музичар, ленштина и понављач и у гимназији и
на универзитетима, а притом сјајан виолиниста и хоровођа; шепр-
тља и клемпавко, због кога се убијају заљубљене дјевојке и педери;
пијаница и скитница, кога успевају да ожене између два пијанства
и који остаје да живи у Доцу преко Врбаса. У хроничарско-ауто-
биографској и мемоарској литератури још нисам срео непри-
страсније изграђен лик наратора. Толико је непристрасно саздан
да је најуспешнија карикатура у сопственим причама.
Језик Бањалучке трилогије јесте посебна вредност и неистра-
жен мајдан српског језика. Будући да у овој трилогији небројен мо-
заик причица казује музичар, он се више поводи за слухом и му-
зичким ехом мелодија говора на тој крајишкој позорници живота
и пролазности. Слушао је наратор Малеш тај говор музичким
увом и забележио ово: “Они што су говорили знаним језиком, али
са другачијим мелодијским и ритмичким изговором, с понеком
непознатом ријечи, мени су брзо постајали препознатљиви и смје-
штао сам их у посебне претинце које ће се касније називати За-
горје, Далмација, Дубровник, Славонија, Херцеговина, нарочито
Мостар са својим пјевним говором. Све је у мени одјекивало као
ведро херцеговачко небо, несхватљиво заносну и огромну плавет
изнад каменог крша и плаховите Неретве.
Ово су били наши, а шта да се каже о стварним странцима?
Рано су у мени пробудили жељу да одем тамо одакле су дошли
ови нови Бањалучани…” (стр. 70).
Поред јединствене мелодије, складног ритма и звука, Рисоје-
вићева проза има и ретке спрегове речи, попут оног да његове
приче “калдрмишу време”, као и посве оригиналне симболе попут
“великог хотелског шпигла”, или “гнезда ластавица”, које им суво-