Бања Лука из “хотелског шпигла” романописца Рисојевића

говоре ни на једно питање које би им сада сигурно поставио…, а
када је било могућности за то, ниси уопште помишљао да би их
било што питао” (стр. 9). У оваквој мотивисаности романописца
Рисојевића за причу и причање, помало има и Андрићевих траго-
ва. Своју поетику причања исказаће и експлицитно: “Ту се пре-
плићу сјећање и туђе приче, машта и снови. Бог ће знати ко ту
кога тражи, писац причу или прича писца” (исто).
Мото за протицање времена у кругу бањалучке трговачке
улице могао би да гласи: “Сваком је времену довољно његове му-
ке”, како су свет објашњавале  у пословицама баба Савка и мајка
Милица. У њиховим тегобним животима таложило се искуство о
времену, па су га пословично дефинисале. Сводећи животе бројне
породице Малеш, наратор Ђорђе ће завршити овај роман сенти-
менталном реченицом: “Све се приче овдје завршавају, на некој
од парцела овог малог гробља”.
Приповедач је свестан да “у свијету има више питања него
одговора”, па нам и сваку причу оставља недоречену, запитану,
тако да и сами читаоци трагају за одговорима и да те приче сами
докреирају. Будући да је наратор музичар, често иде за слухом и
музиком, па их колико може издиже изнад сталних ратова који
Србе не мимоилазе. Наратор прибегава и паралелним аналогијама
и бинарним опозицијама. Тако ће улазак аустроугарске војске у
Бањалуку обележити симболом како се мала Милица покушава
удавити у кориту, а улазак српске војске тиме како њен син Ђорђе
свира “Марш на Дрину”, уз опаску да српску химну у Бањалуци ни-
ко није знао.
Тон приповедања је истовремено и старачки смирен и млада-
лачки растрзан и неодлучан, али увек топао и аутентичан. У ду-
ћанима и ресторанима Господске улице егзистирају и Срби и
Турци, босански муслимани, католици и Јевреји, а касније и Аус-
тријанци, Мађари, Чеси, Пољаци и Руси. Они су у својим етнич-
ким групама подељени у свему, али нису у симпатијама и анти-
патијама музичара-приповедача. У његовим оркестрима и хоро-
вима, концертима и кафанским друштвима, они су у сугласју музи-
ке којом се баве и дружења која практикују на лумперајкама. Иако
су етничке и верске групе Бањалуке тога времена биле строго поде-
љене, у приповедању и свету дечака Малеша сви су једнаки на по-
зорници Господске улице и у великом огледалу хотела “Балкан”.
Непребројиви су ликови Бањалучке трилогије, па и њених по-
јединачних књига. Сви су они приказани свестрано, пре свега као
људске нарави, затим као ликови различитих занимања, навика и
поступака. Као окосница и резонатор свих збивања у Господској
улици, можда је мајка Милица типски наглашеније представљена
само као ватрена Српкиња. У свему осталом она је изузетан инди-
видуални лик. У оном најситнијем психолошком портретисању, у
свођењу субоносних догађаја и живота, и она је свестрано прика-
зана. Није искључива ни у националним ставовима. Осећа пошто-
вање према бегу Џинићу, који мудро води и гради чаршију, а пре-