Ратом Будни

Хемонов/Демонов гебелсовски агитпроп

Шта је надахнуло неизрециву хајкашку мржњу Александра
Хемона? Према речима Ратома Будног, одговор је дубоко ут-
кан у презир квинслинга према народу и култури у којима је об-
разован и васпитан.

Дана 6. aвгуста 2008. Александар Хемон писао је у канадским но-
винама ”Национал пост”, у којима је ликовано над хапшењем Ра-
дована Караџића. Хемон је свој избеглички статус и своју задату
књижевност и новинарство инструментализовао додворавањем
водећим земљама у креирању тоталитарног Новог светског по-
ретка и подржавањем распарчавања преосталих српских зема-
ља, још неочишћених од Срба после одвајања Црне Горе, као и
Новим поретком наречене НАТО државе Косово.
Недељу дана пошто је Караџић ухапшен, Хемон је грмео у ка-
надском ”Национал посту” (као прави хајкачи, илити филистри,
који су тражили да се Христос разапне) да је Караџић пропове-
дао ”пакао” и ”можда нестанак муслиманског народа” у Босни и
Херцеговини. Као верни слуга Новог светског поретка није за-
боравио да се присети ни Радовановог кажипрста који је ”пре-
резао ваздух” у миомирисној атмосфери босанског парламен-
та, ни најситније црте лица ”видно нерасположеног босанског
председника, Алије Изетбеговића.”
Промакло му је да упамти како је Караџић молио да не увлаче
Босну и Херцеговину у грађански рат и тврдио да не може бити
мирног отцепљења ове федералне јединице од Југославије без
сагласности сва три конститутивна народа који у њој живе, на-
рода који су различити по нацији, вери и култури. Заборавио је
и да помене да се већ био упарио босанскохерцеговски двојац
против српског народа и да су се зелени барјаци и шаховнице
вијорили по свим чукама Босне и Херцеговине, а по свим тара-
бама и тунелима писало СДА, ХДЗ и оно злогласно ”СРБЕ НА
ВРБЕ”, које је ледило крв у потомцима Срба који су одрасли без
без дека и бака, многи и без родитеља, јер су доследно очишће-
ни у фашистичком рату половином минулог века уз помоћ збра-
тимљених усташа и ханџардивизлија ”лијепе наше” НДХ. И у
најновијем грађанском рату у Босни и Херцеговини муслиман-
ски поглавник Изетбеговић се удружио са хрватским поглавни-
ком Комшићем да прегласају Србе, иако је насилно осамостаљена
Хрватска већ водила рат против својих држављана Срба да их
тридесетпроцентно очисти из Хрватске. Заборавио је овај фари-
сеј да помене и фундаменталистичку ”Исламску декларацију”
Алије Изетбеговића. Заборавио је да наведе да су већину ста-
новништва Југославије чинили Срби, али није заборавио да ис-
такне да су ”већину у ЈНА чинили Срби”.
”Гледајући снимке вести” са седнице босанскохерцеговачког
парламента господин Хемон и његови родитељи су  се питали
шта је Караџић ”мислио рећи када је говорио о нестанку” и, пос-
ле ”надању блажем”, закључио да је то што је ”он говорио било
ван наше способности просечне замисли, и далеко преко уоби-
чајене нормалности за коју смо се очајнички држали док је рат
прелазио преко наших безначајних живота”. А писац ових ре-
дова се у исто време питао са својом децом и женом: ”Што овај
Ђерзелез гура те несретне народе у рат који му већ пламти, на
најбруталнији начин, у суседству?” Иако сам избегао из Сарајева
још далеке 1974. због бруталног спровођења у дело Алијине фун-
даменталистичке Деклерације и префарбавања свега у ”зелено”
од стране муслиманских национал-комуниста на власти, бринуо
сам о тим народима јер сам међу њима провео најлепше године
дечаштва и младости, а породице моје сестре и брата остале су
и даље међу њима. То што муслимански и хрватски прваци у
босанскохерцеговском парламенту гурају већ завађене народе у
рат било ми је ван здраве памети, а не само ”ван наше способно-
сти просечне замисли и далеко преко уобичајене нормалности”,
како то квинслишки замотава госпон’ Хемон.
Не чудим се опскурној машти г. Хемона када домишља Кара-
џићеве неизговорене мисли: ”Ја ћу се осећати као код куће у пак-
лу који направим за вас”, док га је гледао за парламентарном
говорницом како моли за миран останак у Југославији. Не чу-
дим се јер доживљавам Хемона као хајкача коме добро плаћају
да напише задати чланак недељу дана после хапшења Караџића,
да би се и у Вашингтону и Отави додворио ловцима чији су бом-
бардери немилице сручивали бомбе по српском народу и у Ре-
публици  Српкој и у Србији. Његов квинслиншки его говори: ”Ја
се осећам као код куће служећи, предано и одано, у агитпропу
Америке и њихових новина у паклу који сам направио за вас,
српски сужњи, којима ми судимо и владамо”.
И онда г. Хемон одахне: ”Парламент је коначно закључио да
је референдум најбољи излаз”, а ми додајемо: да се народи Босне
и Херцеговине гурну у међусобни  рат до истребљења, уз скупо
плаћено америчко, европско, исламско и – хрватско оружје. И
онда, кобајаги, чуди се што су Срби тај референдум бојкотовали.
Најуспештнији је Хемон, чланкописац канадског ”Национал
поста”, у тенденциозном чешњању реса на опраном ћилиму пос-
ле извршеног злочина. Ни на крај памети му нису бројке сто-
тине хиљада младића који су устрељени у овом наказном гра-
ђанском рату само зато што је Алија хтео да практикује своју
Деклерацију. Не помиње ни децу, девојке, младиће и беспомоћне
старце, којих су више устрелили муслимански снајперисти у
Сарајеву током рата него све српске мине, ракете и бомбе које су

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ]

Слични текстови


Станко Стојиљковић
Геноцид, лажи и Срби

Борис Лазић
Зашто људи одлазе

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026