Хемонов/Демонов гебелсовски агитпроп

Шта је надахнуло неизрециву хајкашку мржњу Александра
Хемона? Према речима Ратома Будног, одговор је дубоко ут-
кан у презир квинслинга према народу и култури у којима је об-
разован и васпитан.

Дана 6. aвгуста 2008. Александар Хемон писао је у канадским но-
винама ”Национал пост”, у којима је ликовано над хапшењем Ра-
дована Караџића. Хемон је свој избеглички статус и своју задату
књижевност и новинарство инструментализовао додворавањем
водећим земљама у креирању тоталитарног Новог светског по-
ретка и подржавањем распарчавања преосталих српских зема-
ља, још неочишћених од Срба после одвајања Црне Горе, као и
Новим поретком наречене НАТО државе Косово.
Недељу дана пошто је Караџић ухапшен, Хемон је грмео у ка-
надском ”Национал посту” (као прави хајкачи, илити филистри,
који су тражили да се Христос разапне) да је Караџић пропове-
дао ”пакао” и ”можда нестанак муслиманског народа” у Босни и
Херцеговини. Као верни слуга Новог светског поретка није за-
боравио да се присети ни Радовановог кажипрста који је ”пре-
резао ваздух” у миомирисној атмосфери босанског парламен-
та, ни најситније црте лица ”видно нерасположеног босанског
председника, Алије Изетбеговића.”
Промакло му је да упамти како је Караџић молио да не увлаче
Босну и Херцеговину у грађански рат и тврдио да не може бити
мирног отцепљења ове федералне јединице од Југославије без
сагласности сва три конститутивна народа који у њој живе, на-
рода који су различити по нацији, вери и култури. Заборавио је
и да помене да се већ био упарио босанскохерцеговски двојац
против српског народа и да су се зелени барјаци и шаховнице
вијорили по свим чукама Босне и Херцеговине, а по свим тара-
бама и тунелима писало СДА, ХДЗ и оно злогласно ”СРБЕ НА
ВРБЕ”, које је ледило крв у потомцима Срба који су одрасли без
без дека и бака, многи и без родитеља, јер су доследно очишће-
ни у фашистичком рату половином минулог века уз помоћ збра-
тимљених усташа и ханџардивизлија ”лијепе наше” НДХ. И у
најновијем грађанском рату у Босни и Херцеговини муслиман-
ски поглавник Изетбеговић се удружио са хрватским поглавни-
ком Комшићем да прегласају Србе, иако је насилно осамостаљена
Хрватска већ водила рат против својих држављана Срба да их
тридесетпроцентно очисти из Хрватске. Заборавио је овај фари-
сеј да помене и фундаменталистичку ”Исламску декларацију”
Алије Изетбеговића. Заборавио је да наведе да су већину ста-
новништва Југославије чинили Срби, али није заборавио да ис-
такне да су ”већину у ЈНА чинили Срби”.
”Гледајући снимке вести” са седнице босанскохерцеговачког
парламента господин Хемон и његови родитељи су  се питали
шта је Караџић ”мислио рећи када је говорио о нестанку” и, пос-
ле ”надању блажем”, закључио да је то што је ”он говорио било
ван наше способности просечне замисли, и далеко преко уоби-
чајене нормалности за коју смо се очајнички држали док је рат
прелазио преко наших безначајних живота”. А писац ових ре-
дова се у исто време питао са својом децом и женом: ”Што овај
Ђерзелез гура те несретне народе у рат који му већ пламти, на
најбруталнији начин, у суседству?” Иако сам избегао из Сарајева
још далеке 1974. због бруталног спровођења у дело Алијине фун-
даменталистичке Деклерације и префарбавања свега у ”зелено”
од стране муслиманских национал-комуниста на власти, бринуо
сам о тим народима јер сам међу њима провео најлепше године
дечаштва и младости, а породице моје сестре и брата остале су
и даље међу њима. То што муслимански и хрватски прваци у
босанскохерцеговском парламенту гурају већ завађене народе у
рат било ми је ван здраве памети, а не само ”ван наше способно-
сти просечне замисли и далеко преко уобичајене нормалности”,
како то квинслишки замотава госпон’ Хемон.
Не чудим се опскурној машти г. Хемона када домишља Кара-
џићеве неизговорене мисли: ”Ја ћу се осећати као код куће у пак-
лу који направим за вас”, док га је гледао за парламентарном
говорницом како моли за миран останак у Југославији. Не чу-
дим се јер доживљавам Хемона као хајкача коме добро плаћају
да напише задати чланак недељу дана после хапшења Караџића,
да би се и у Вашингтону и Отави додворио ловцима чији су бом-
бардери немилице сручивали бомбе по српском народу и у Ре-
публици  Српкој и у Србији. Његов квинслиншки его говори: ”Ја
се осећам као код куће служећи, предано и одано, у агитпропу
Америке и њихових новина у паклу који сам направио за вас,
српски сужњи, којима ми судимо и владамо”.
И онда г. Хемон одахне: ”Парламент је коначно закључио да
је референдум најбољи излаз”, а ми додајемо: да се народи Босне
и Херцеговине гурну у међусобни  рат до истребљења, уз скупо
плаћено америчко, европско, исламско и – хрватско оружје. И
онда, кобајаги, чуди се што су Срби тај референдум бојкотовали.
Најуспештнији је Хемон, чланкописац канадског ”Национал
поста”, у тенденциозном чешњању реса на опраном ћилиму пос-
ле извршеног злочина. Ни на крај памети му нису бројке сто-
тине хиљада младића који су устрељени у овом наказном гра-
ђанском рату само зато што је Алија хтео да практикује своју
Деклерацију. Не помиње ни децу, девојке, младиће и беспомоћне
старце, којих су више устрелили муслимански снајперисти у
Сарајеву током рата него све српске мине, ракете и бомбе које су