Хемонов/Демонов гебелсовски агитпроп

клањања један / но крштења четири године”   (Горски вијенац).
Заступају они ”мир и коегзистенцију” баш онако како су је за-
ступале савремене албанске, муслиманске вође док су кидна-
повали српске младиће по Косову и Метохији, одводили их у
Албанију, убијали и продавали њихове виталне органе по свету.
Све ово није довољно фалсификатору Хемону, па основну идеју
Горског вијенца (”Ал’ тирјанству стати ногом за врат, / довести
га спознанију права, / то је људска дужност најсветија!”) став-
ља у негативну конотацију, иако су ову Његошеву идеју нај-
познатији светски његошолози, теоретичари, етичари и фило-
зофи кљижевности одавно квалификовали хуманистичким и
етичким императивом. По Хемону, владика Данило ”прича о
слободи и тешким одлукама које се морају донети”. Наречени
психоогиста Хемон ту одлуку владике Данила ставља у сенку
природног закона: ”Вук на овцу своје право има / ка тирјанин на
слаба човјека”. Срби, не срдите се: циљ оправдава средство.
Плаћеник актуелне српске, или америчке власти, или канад-
ског ”Национал  поста” (на крају, своди се на једно: квислинг!) већ
је ту на чеки, у Чикагу, петнаестак година. И дочекао је,  недељу да-
на после криминалног хапшења Караџића, језиком и новинама
својих опскрбника да оптужи пре суда и Караџћа и српски народ
који га је следио у цивилном рату у Босни и Херцеговини и скри-
вао 14 година у постдејтонском хапсаџијском миру. Овај врли
зналац политиканства не хаје што, без синхроног и дијахроног
пресека, осуђује и скалу вредности хајдучке прошлости пројек-
товањем новопоредачке садашњости. Он је идентификовао ска-
лу вредности 17. века са актуелном новопоредачком само да би
оптужио српске прваке и из прошлих и из садашњих времена.
А што и не би: Хемони нису Срби, иако им је матерњи језик срп-
ски и Србима незаменљиво владају. А његове газде на највећем
државном нивоу већ две деценије кривотворе и српску историју,
и традицију, и савремену стварност, само да би оправдали њи-
хово утеривање демократије бомбама и стварање НАТО-државе
на базичној српској земљи Косову и Метохији.
Господин Хемон, иноплеменик и у Србији и у Америци, не
нађе боље оружје да се обрачуна са Караџићем и његовим след-
беницима, него да им оптужи и епску поезију (ону којој се и Гете
дивио), Његоша и Горски вијенац (ремек-дело које је преведено
на све светске језиеке) и литерарну конструкцију лика влади-
ке Данила у том делу, јер је, по Хемону, Караџић ”јасно видео
своју улогу у владици Данилу”. Оптужи и гусле и српске јуначке
песме, Караџића који је ”био блиско упознат са српском епском
поезијом”, све прошле и будуће Србе који су волели и певали
своје песме и ”које ће певати многе будуће генерације”. Поред
народа оптужи и литературу српску, на којој се и сам образовао
и васпитавао све до свог писања на задате теме за надокнаду.
Шта је надахнуло неизрециву хајкашку мржњу Александра
Хемона? Одговор је дубоко уткан у презир квинслинга према
народу и култури на којима је стасао.
Као ”поуздани сведок” г. Хемон сведочи да је Радован, ”док се
крио у Београду, често био посетилац кафане у којој се одржа-
вало седмично извођење српских епских песама у пратњи гуса-
ла, док су на зидовима поносно висиле ратне слике њега и Ратка
Младића”. Био би Хемон срећнији да су већ одавно, уместо сли-
ка, висили о омчи ова два српска, већ епска, јунака. Као и сви
”поуздани сведоци”, шарлатан Новог светског поретка позива се
на писање слушкиње штампе (чију он неетичност најбоље по-
знаје) да је Радован, ”прерушен у шарлатана Новог доба, рецито-
вао епску песму у којој је он сам био главни херој који је изводио
епска јунаштва искорењивања”. Верујемо му: шарлатан је пре-
познао српског јунака “прерушеног у шарлатана Новог доба”,
јер га прогоне сви хајкаши и апсаџије Новог светског поретка,
међу којима је и Влада Србије и њен писац-дописник, Алексан-
дар Хемон.
На крају, господин Демон (опет ми се омаче зубно ”Д” уместо
грленог ”Х” на почетку имена чланкописца ”Национал поста”,
вероватно зато што преци моје мајке, до језикословца Караџића,
овај мукли глас нису ни изговарали) нариче над ”срцеломном
иронијом” да је Радован Караџић ”одиграо своју историјску уло-
гу за мање од десет година”. Демону и кад нариче није веровати,
јер  каже да је ”у блеску једног потеза његове ђавољске оловке не-
колико хиљада људи страдало, милиони су расејани, и незнан
број људи је платио великим болом за његову индукцију у пан-
теон српске епске поезије”, а притом и не помиње вишемесечно
бомбардовање српског народа од стране 19 земаља ”европско-
атланских асоцијација” бомбама пуњеним ”осиромашеним ура-
нијумом”. Вероватно су те бомбе сејале живот, а не смрт, па сад
убирају плодове. Пре  ће бити да господин Демон боље познаје
”ђавољске потезе оловком” јер је и сам припада ”вампирској
деци” која данас владају Србијом. Несмењиво вампирче чини
”све и свашта” само да би доказао да је Караџић пре рата био
”нико и ништа”, а да се чињењем у рату винуо у јунака српске епи-
ке. Вампирчић не зна ни основни постулат јуначке српске песме.
Не прима она у себе ни бауке ни страшила, а поготово не хајкаче
и апсаџије. Опет устаје демонска против Божје, Хемон против
Караџића, и резервише му ”прави и једини дом” – пакао, а он је
већ у песми. Не зна Демон да народна песма неће демоне, бауке
и страшила – ни вампире ни вампирску децу – него само храбре
и одважне борце за народ и народна права. Чланкописац Демон
пројектује себе у ”разбојничкој марионети” и квинслингу који
роби  Србију.
Ако је Караџићево страдање за сопствени народ у грађанском
рату у Босни и Херцеговини (који су други изазвали) и после
завршетка тог рата ”црна фантазија”, онда је Хемонова хајка про-
тив Караџића (”роба везанога”!), српског народа, српске поезије,
Његоша и његовог Горског вијенца Хемонов/Демонов гебелсов-
ски агитпроп.