Хемонов/Демонов гебелсовски агитпроп

пале на овај град, укључујући и оне које су испалили Муслимани
на своје грађане на пијацама и амерички бомбардери по српким
положајима, командама и мостовима. Али, ишчешљао је косе
двеју мртвих жена које су убили ”Караџићеви снајперисти” на
”мирољубивим антиратним демонстрацијама”. Свим жртвама се
клањам, свакако и овим двема недужним женама, али презирем
метод тенденциозне селекције нарученог чланкописца ”Нацио-
нал поста”.
Хајкач Хемон, без имало интелектуалног поштења и било
какве визије, посебно етичке, не устручава се да пророкује ка-
ко Караџић не би ”успорио аутостраду пакла и страдања” и да
је босанскохерцеговачки парламент одустао од сецесије без са-
гласности сва три народа. Он пресуђује и без суда да су Срби
још пре почетка рата били спремни за геноцид, ”чији једино циљ
није само био уништење и премештање босанских Муслимана,
него и неопозиво уједињење Срба и њихових етнички чистих
земаља у једну Велику Србију”. Све оптужнице за ову криви-
цу, чак и оне антисрпских тужитеља, остале су недоказане, а ево
г. Хемон опаучи Србе и овом његовом скудоумном пресудом.
И онда његова немислећа и неетичка глава запада у ”пророчку”
запитаност.
И уместо одговора на сијасет питања која га ”муче”, мудро
закључи да је “поента Караџићевог говора у Парламенту био
сам говор”. Питам се да ли је овај човек прошао бар кроз средњо-
школски курс логике. Да јесте, вероватно би и сам схватио да је
ова његова поента нелогична. Поновац из логике пада и на по-
правном испиту када из својих алогизама прескаче у хипотетич-
не, психоаналитичке судове да је Караџић и пре рата ”већ био у
улози коју је требао да одигра током рата”. Његовој скудоумној
визији није доста што једног хуманисту, лекара и писца, кога је
ратно време избацило као вођу српског народа у грађанском
рату у Босни и Херцеговини, види као креатора ”геноцида” над
другим народом, него оптужује и читав српски народ који се
”спремио, очекујући да се упусте  у епски пројекат који изискује
жртву, убиство и етничко чишћење”. Кажу да је аутор ове скудо-
умне мисли писац и новинар на задату тему! Је ли то могуће?!
Следећи пасус г. Хемона је демонски: Караџић је ”показао
својим људима да је он отпоран и одлучан …док је при том схва-
тио колико је неминован и неизбежан геноцид… он је био спре-
ман да га одради непоколебљиво и немилосрдно. Он је био вођа
који ће их водити кроз пакао убиства све до земље где их очекује
почаст и спас.” Господин Хемон демонски оптужује, демонски
промишља и домишља и за Караџића и за српски народ који је
он водио у грађанском рату у БиХ. Поживинчени хајкач не хаје
ни за какав етички, људски, ни Божји суд. Једино што он хоће у
овм тексту јесте да убије прогоњеног, сада његових газда сужња.
Хајкач и хапсаџија Демон (пардон, омаче ми се реч!) својом на-
казном логиком и још наказнијом етиком продужава хајку на
српски народ који је следио свог вођу. Оптужује и мртве и живе
држећи им опело над раком ”где их очекује почаст и спас”. Ово
је Хемонов психологизам над психијатром Караџићем и над
његовим хипнотисаним Србима (по Александру Хемону).
Када политикант Хемом прелази из поља шарлатанства у
поље струке и науке, хајкашко и хапсаџијко ачење му не помаже,
па се показује као права незналица или слон у стакленој башти.
Ни сви теоретичари књижевности, домаћи и страни, не одре-
дише жанр Њеогошевог Горског вијенца, а он, с нокта, назва га
епском песмом. Зна он и годину када је та ”песма” објављена и да
је ”дубоко уткана у традицију српске епске поезије” (стручњаци
кажу обратно: српско народно стваралаштво уткано је у Горски
вијенац.!) и да ”представља основни текст на којем се гради
српски културни национализам”. Нема г. Хемом проблема ни са
историјом. То што су историчари у дилеми да ли се тзв. ”истрага
потурица” у Црној Гори уопште догодила почетком 18. века, он,
без дилеме, каза да се догодила у 17. веку. Зна Хемон и да је главни
лик ”епске песме”  Горски вијенац Владика Данило, ”владика и
господар Црне Горе, једине српске територије (значи, више их је
и по Александру Хемону! – Р. Б.) која у то време није била оку-
пирана свемоћним и свепрестижним Османлијским царством”.
Препознајемо његову ововремену, глобалистичку скалу вредно-
сти и у суперлативима ”свемоћним и свеприсутним”, пренету и
у османлијско време, једино му се није омакла империја Амери-
ка уз ове суперлативе. И синтаксичка конструкција: ”Владика
Данило има проблем” је американска, глобалистичка. И влади-
ка Данило је, по Хемону, геноцидан и Хемон није сагласан са
њим да су потурице били ”петоколонаши турски и људи којима
се никада не може веровати”, већ ”коегзистентни… црногорски
Срби који су прихватили ислам”. И са историјске дистанце од
четири века (по Хемоновом рачунању), наречени чланкописац
(за шаку долара) у канадским новинма потурчењаке владике
Данила из 17. века види као ”константну претњу за слободу и
врховну власт Срба”. Умно за незаменљивог писца по позиву.
Ето, то је ”калуп по којем је Караџић направио своју улогу вође”,
закључује психологиста Хемон.
Потом г. Хемон шарлатански препричава Његошеву песнич-
ку, имагинативну слику црногорске скупштине из 17. века (по
његовом рачунању времена) по обрасцу савремене босанскохер-
цеговачке скупштине коју је пратио преко телевизије и комен-
тарисао са својим родитељима. Њему су сердари и ратници вла-
дике Данила ”крви жедни”. Говоре све само о сабљама и сечењу
глава, а ”делегација Муслимана (и у 17. веку са Титовим вели-
ким почетним словом њим наречене нације! - Р. Б) заступа мир
и коегзистенцију”. Боже, што им пристаје овај новопоредачки
говор ”мира и коегзистенције” у 17 веку док им куле ките главе
посечених ”сународника”. Замера Хемон и владици Данилу што
им нуди алтернативу повратка у ”вјеру прађедовску” кад они
”заступају мир и коегзистенцију” и певају да ”више вреди дан