Слободан и Мира Павловић продају зграде у Америци, а граде град у Српској

”Клони се од зла, и чини добро,
Тражи мира и иди за њим.”
(Псалма 33. 14)

О Слободану и Мири Павловић слушао сам приче још дик сам
живео у Србији, пре Грађанског рата и распада Југославије:
”Још један Србин гради ћуприју преко Дрине. Само овај није
насилно одведен у Турску као данак у крви и није везир. Овај је
Србин из Америке, успешан привредник из Чикага, родом из се-
ла Попови на Дрини. И ћуприја ће се звати по њему:  Павловићев
мост. Млого је богат, ал’ кажу да свој народ више воли од дола-
ра”, препричавао је народ у Србији ретко веселе вести које су
стизале са Дрине.
У оном јаду вербалног патриотизма, свеопштих парола наци-
онално пробуђених Срба и њихових нових ”вождова”, ова прича
именовала је конкретне људе и конкретан објекат који премош-
тава Дрину. Деловале су те приче о Павловићима као мелем у
оном хаосу пред ратове и распадање државе, када визија ”крваве
Дрине” још није јењала у свести потомака покланих на Дрини у
прошлом рату, а воде су јој мутили, са обе стране, нови ратни-
ци. Нове усташе Титовог генерала Туђмана већ су биле исукале
своје каме у Хрватској.
Утолико је Павловићева ћуприја, која је баш тих дана свечано
отворена, деловала контрастно и снажно на народ са обе стране
Дрине. Не даде ми рат да пређем њоме. Побегох у Канаду.
Рат, као и свако зло, прође. Од мале Југославије направише
цареви земаљски 7-8 длан-државица. Поотвараше конзулате и
у Торонту. Стигоше конзули . Како која партија долази на власт
она их повлачи и нове поставља. Стиже и један одмерен, смирен
човек који искрено воли свој народ и чини и у расејању за њега
све што може, иако није ”генерални”. Зове се Горан Савић, из
мачванског Прњавора. Он ми оживе причу о Павловићима и
њиховом мосту.
– Честити су то људи, Слободан и Мира. Они живе у Чикагу.
Саградили су мост између Слободановог родног села Попови, на
западној обали Дрине, у Семберији, и Бадовинаца, на источној, у
Мачви. Граде они и читав град Слобомир, на ледини леве обале
Дрине. Није то далеко од мог Прњавора па сам то све обишао
са супругом и мојим родитељима. Лично су нас примили Мира
и Слободан и провели кроз град-градилиште. Никло је пуно
нових зграда: црква, школа, банка, факултети, читав универзи-
тет, нова предузећа. Треба то да видиш кад будеш ишао у Србију.
Није то далеко ни од твог Крушевца… Честити су то људи.
И послушаћу племенитог конзула Савића који ничије добро
не заборавља.
Већ сам ишчитао аутобиографију Слободана Павловићa ”Ка-
ко сам успео”, Чикаго, 1999;  ”Hearts Dedicated to the People”,
Чикаго – Бијељина, 2001; ”Слобомир П Универзитет ’07”; ”Сло-
бомир П Унивирзитет 2008-2009. Набавио сам и туристичке
проспекте Слобомира. Ако Бог да, у октобру планирам да по-
сетим Сајам књига у Београду. Прећи ћу и Павловића ћуприју и
обићи Слобомир.
Сободан Павловић (1938), са своја три брата и три сесте, рас-
тао је уз деду Вуја и бабу Ружу. У току покушаја одбране отаџ-
бине од Хитлерове најезде отац Мико је заробљен и одведен у
немачке логоре, а по повдратку у Брозове затворе. Земљу и сав
иметак су им одузели као ”народним непријатељима”. Да би, ко-
лико-толико, ублажила суров однос комунистичке власти пре-
ма њиховој породици, Слободанова мајка Јованка, будући да је
била још млада, морала је да иде на Титове вишегодишње радне
акције ”обнове и изградње”. Тако им је, као потпора, једино оста-
ла разборитост и снага на измаку предобрих деке и баке и му-
дрост и честитост жељених родитеља. Ту су и мотиви одлуке
младог инжењера Павловића да се не врати у Југославију после
првог службеног пута у Њујорк далеке 1965.
Да би ова прича имала душу успоставио сам комуникацију
са господом Павловићима у Чикагу. И наши разговори су крену-
ли и учестали, како то бива међу људима у духовном јединству.
Мира и Слободан путују често и наизменично у Слобомир. Није
лако одржавати послове на једном континенту, а на другом по-
дизати читав град. Кад год се које од њих врати из Републике
Српске, пожелим да их чујем и ми срдачно и искрено разговара-
мо. Тако је настала ова прича.
– Кад сам одлазио у свет, баба Ружа ми је рекла: ”Сине мој,
иди. Иди, али не заборави своје корене. Иди добрим путем и
стазама праведним. Уздај се у Бога, а склањај се од зла”. Увек су
ми те њене речи у свести – уздрхталим гласом прича Слободан.
– Шта Вам је још у свести што сте понели из завичаја? – питам.
– Визија! Са оцем сам у детињству прелазио скелом преко Дри-
не. Док је скела лагано клизила ка другој страни, страхујући
од њених ћуди и несигурне људске руке која је води, сања-
рио сам како ћу једног дана направити мост преко Дрине, како
ћемо безбједно прелазити с једне на другу обалу прелијепе ријеке.
Те слике сам се сетио и на слављу отварања моста. Смјењивали
су се говорници, аплаузи, честитања, клицања народа… Музика
је трештала, а ја сам прешао мостом на другу страну Дрине,
клекнуо и пољубио земљу, сав у сузама. И кроз сузе видео сам
оца и себе на скели у валовима Дрине. Схватио сам да сам се
приближио истинском сну: мост је саставио две прекрасне оба-