Слободан и Мира Павловић продају зграде у Америци, а граде град у Српској

ле живописне, стварне ријеке, али и историјске. Поверовао сам
да су такви догађаји разлог и смисао живота и постајања. На
мосту, док је ријека лијено текла пода мном, гласно сам изгово-
рио молитву.
Мој сан је постао јава: спојене су обале Дрине, заувек је гра-
ница нестала, браћа су у загрљају. Кренуо сам мостом браћи у
загрљај. Моја визија је постала стварност! Сад сам могао да бу-
дем слаб, и емотиван, и опуштен. Клецао сам од радости и од
среће јецао. На крају моста, крај друге обале, бацио сам се на ко-
лена и затворио очи. Навирала су ми осећања из раног детињ-
ства: незаборавни дечачки дани, босоноге игре, трчање и брч-
кање у врбацима на ријеци. А потом, приче ужаса, страдања и
патње рода мог, вековно мучеништво које је моју земљу учинило
Светом Земљом. Вратио сам се пола века уназад и за трен из-
губио везу са садашњошћу. Када сам отворио очи, нада мном је
било бескрајно плаво небо, са кога је сунце обасјавало мој пре-
дивни завичај. Прекрстио сам се и изговорио:

”Господе Боже, хвала Ти.
Боже Правде, смилуј се,
Уједини нас.
Смилуј се и спаси нас,
Браћу у загрљају.
Амин!”

Визија! Да, визија је јача од стварности… – смирено је уздахнуо
у сушалицу и завршио своју исповест градитељ Павловић.
Мира Павловић је кћерка Мике и Смиљке Кркљуш из Шај-
каша код Новог Сада. Њихови најближи преци и велики људи
из завичаја градили су и њих великим. Из села Попови, где је
Слободан рођен, потекли су и велики српски кнезови, устанич-
ки и песнички, Иво од Семберије и Филип Вишњић којима су
Павловићи из Чикага подигли споменик. Из Мириних Шајкача
уздигла се и српска шајкача и српка ”шајка”, граничарски чамци
и лађе којима су и избеглице архипископа Чарнојевића препло-
виле Саву и Дунав бежећи од турске казнене експедиције са
Косова и Метохије у Аустро-Угарскку. Из Мошарина, поред
Шајкаша и Новог Сада потекле су и две најмудрије Српкиње:
Исидора Секулић и Милева Марић, на које је Мира поносна. По-
дићи ће и њима споменике ови велики српски задужбинари
јер су дубоко свесни да су ”онолико великики колико је у њима
мртвих великих”, пошто се присећају речи Томаса Елиота. Свес-
ни су они да њихов успех није само њихов:
– Захвални смо пре свих Богу па нашим родитељима и на-
шим великим Србима на чијим делима смо одрасли – каже Мира
па наставља:
– Кад нешто примамо не треба све себи задржати него то тре-
ба са ближњим поделити. А народ српски нам је најближи.
Са родитељима и браћом Мирославом и Жарком Мира је на-
пустила Југославију 1960. У Аустрији су провели четири године у
више избегличких логора. У Америку су стигли 1964. Сместили
су се код рођака који су раније стигли у САД. Мира и данас ци-
тира очеве речи које им је говорио када су стигли:
”Децо, нисмо дошли у Америку ради маме и мене него ради вас,
да ви имате бољу будућност”. Ту са уздахом застану па настави:
– Татиних речи сетим се често. Само ми је жао што ни тата ни
мама нису доживели да виде наш успех, посебно оно што смо
у отаџбини направили и још правимо. И Слободанови и моји
родитељи део су тога. Они су нас учили свему и саветовали да се
слажемо и молимо, да поштујемо друге без обзира на различи-
тости, да свакоме помогнемо ако можемо и колико год можемо
и да никада не заборавимо наше корене и обичаје.
А то што ми градимо у Републици Српској и Србији, оства-
рујемо наш сан у складу са животом и мислима са којим смо
живели  и у завичају и у туђини. Остављамо то све народу у по-
томства која долазе. Ми само враћамо дуг земљи и прецима. Они
су нас изњихали и допринели да нашим радом испунимо своје
снове. Дајемо и пример млађима да и они граде и надграђују
своју земљу и завичај – оно што су им преци оставили – да не
пресахне српска традиција задужбинарства – мудро завршава
госпођа Павловић…
Није онда чудно што господин Павловић посебно истиче:
– Највећа љубав, разумевање и ослонац била ми је моја супру-
га Мира, без које, тврдим са сигурношћу, од првог погледа који
смо разменили па до данас, не би било ове јаве коју заједно оства-
рујемо. Без Мире и њене љубави и безрезервне подршке у свему
не би било успеха. Са Богом, Миром и сопственим визијама и
великим радом обоје нас, ничега ме није било страх.
Из сваке реченице господина Павловића, изговорене или
написане, избија виталистичка филозофија успешног човека.
Његове  мисли откривају и његову личност и његову лектиру, ње-
гов став и поглед на живот. Била је то лектира модерног, образо-
ваног човека која баштини и физику и метафизику у исто вре-
ме. Колико је егзистенцијалног и материјалистичког у личнос-
ти високог стучног образовања инжењера (машинства у Београ-
ду, електро-технике у Чикагу и у његовом бизнису трговине
некретнинама, којим је и створио огроман капитал који осмиш-
љено уграђује у привреду и културну баштину свог народа и
завичаја, ништа мање не избија из његове личности, и става
метафизичке филозофије човека дубоко у својој хришћанској,
православној вери и нацији, култури и традицији. Верује госпо-
дин Павловић у Бога, у Прву идеју Космоса. Верује он и у неуниш-
тивост енергије и њено прелажење из једног стања и облика у
друге. Верује и у психосоматско дејство мисли и аутосугестију.
Свакако и у моћ прегалаштва и акције, али ништа мање и у моћ
молитве и вере.