Сатанизација Срба као пропагандни удар

Успешна сатанизација Срба због које се сматра да су најодговорнији
за ратове на простору бивше Југославије и да су једини вршили
геноциде један је од највећих тријумфа пропаганде у нашем добу.
Водећи западни медији су је спровели тако брзо, униформно и са
некритичким фанатизмом да су се дезинформације прштале са
свих страна, што је и данас случај. Ова сатанизација потиче од на-
ивних интереса Запада, његових медија и интелектуалаца. Како
после пада Совјетског Савеза Југославија више није била кори-
стан савезник, већ је постала препрека као независна држава
социјалдемократске оријентације, водеће силе НАТО-а почеле су
да раде на њеном разарању, па су активно подржале сецесију Сло-
веније, Хрватске, босанских Муслимана и косовских Албанаца.
Нетачно је да су их отерали претње и понашање Србије – сви они
су имали националне и економске мотиве да се одвоје, који су
били јачи од српских.
Милошевићеви чувени говори из 1987. и 1989. нису били на-
ционалистички. Упркос лажима које тврде супротно, у оба гово-
ра је позвао на толеранцију међу свим ”нацијама“ у оквиру Југо-
славије. Исто тако, никада није покушавао да створи ”Велику
Србију“, већ да очува уједињену Југославију, а када му је тај по-
кушај пропао, чему су силе НАТО-а активно допринеле, Мило-
шевић је покушавао, и то само спорадично, да омогући српској
мањини која је остала у другим државама да остане у оквиру
Југославије или да се придружи Србији, што је очигледан случај
”самоопредељења“ које је НАТО омогућио косовским Албанци-
ма и свима осталима осим Срба.

Пристрасно извештавање
Многи квалификовани посматрачи у Босни били су згранути
пристрасним извештавањем и наивношћу водећих новинара
који су следили партијску линију и прогутали све што би им бо-
сански Муслимани (и амерички званичници) сервирали. Неве-
роватан пораст тврдњи како су Срби зли и насилни (и умањи-
вање насиља које су починили штићеници НАТО-а), уз измиш-
љене ”концентрационе логоре“, ”логоре за силовање“ и сличне
аналогије са нацистима и Аушвицом навеле су некадашњег ше-
фа америчког обавештајног одсека у Сарајеву, потпуковника
Џона Среја да 1995. године изјави како Америка није доживела
тако бедну обману откако је Роберт Мекнамара манипулацијама
допринео ескалацији рата у Вијетнаму. Општу перцепцију о
влади босанских Муслимана створила је моћна пропагандна
машинерија. Необичан тим сачињен од три велика мајстора
спиновања у који спадају и фирме за односе с јавношћу у служби
Босне, медијски стручњаци и душевно сродни чланови аме-
ричког Стејт Департмента успели су да манипулацијом створе
илузије како би потпомогли циљеве Муслимана.
И многи други су имали исти циљ. Седрик Торнбери, високи
званичник Уједињених нација који је испитивао злочине у
Босни написао је 1996. у часопису Foreign Policy да се почетком
1993. створио консензус како су Срби главни кривци, пре свега
у САД, али и у неким западноевропским земљама, а нарочито
у деловима међународних либералних медија. Овакво стано-
виште није се слагало са виђењем неколико виших званичника
УН-а који су били упознати са свакодневним догађајима, а једна
добра душа из дирекције УН-а ме је љубазно упозорила да се
примирим јер је лавина покренута.
Исто је тврдио и канадски генерал Луис Макензи који је
упорно тврдио да ”слика није црно-бела и да није у питању при-
ча у којој ’негативци’ убијају ’позитивце’. Ситуација је далеко сло-
женија.“ (Globe and Mail, 15. јул 1995.). Исто ово су рекли и бивши
заменик команданта НАТО-а Чарлс Бојд, бивши командант
УНПРОФОР-а Сатиш Намбијар, званичници УН-а Филип Кор-
вин и Карлос Мартин Бранко, као и бивши званичник Стејт Де-
партмента Џорџ Кени. Међутим, сви који су се удаљили од пар-
тијске линије су или игнорисани или маргинализовани.
Када је Џорџ Кени са антисрпског интервенционизма пре-
шао на критиковање, водећи медији су га хитро одбацили. Но-
винар Питер Брок, који је у зимском издању часописа  Foreign
Policy за 1993/94 објавио чланак под насловом Dateline Yugoslavia:
The Partisan Press, а где су документовани систематска прист-
расност и грешке, доживео је силовите нападе и осуђен на ви-
шегодишњу ћутњу. Дописник новина  New York Times, Денис
Бајндер, који је одбио да се држи политике сатанизације Срба,
убрзо је премештен.
Значајан део ове преваре била је нечасна сатанизација, као
што је случај са чувеном сликом Фикрета Алића из 1992. на ко-
јој се иза бодљикаве жице српског ”концентрационог логора“
види испијени затвореник. Међутим, британски новинари су ода-
брали човека који је био болестан и потпуно нерепрезентативан
– бодљикава жица је окруживала новинаре, а не концентрациони
логор, јер је у питању био транзитни, а не концентрациони логор.
Западни новинари су дигли халабуку због наводних концентра-
ционих логора, али нису известили да је Црвени крст констато-
вао како ”и Срби, и Хрвати и Муслимани имају затвореничке ло-
горе и морају сносити једнаку кривицу.“ Џон Бернс је 1993. године
добио Пулицерову награду пре свега захваљујући интервјуу са
Србином Бориславом Хераком, који је наводно силоватељ и
убица, а који је касније признао да је испричао оно шта су га бо-
сански Муслимани који су га заробили натерали да каже.