Сатанизација Срба као пропагандни удар

Добитник колективне Пулицерове награде за 1993. је био Рој
Гатмен, који се специјализовао за доказе типа ”рекла-казала“ и
објаве хрватских и муслиманских пропагандних извора. Гатмен
никада није ни пришао логорима које су држали Хрвати и Мус-
лимани. Његове тврдње и тврдње осталих новинара да постоји
”архипелаг [српских] логора у којима се врши силовање“ биле су
спектакуларне и нетачне. У крајњој линији било је више веро-
достојних података о жртвама силовања међу Српкињама него
међу босанским Муслиманкама. Сви ови новинари су прика-
зивали лидера босанских Муслимана Алију Изетбеговића као
човека посвећеног етничкој толеранцији. Нико никада није ци-
тирао његову Исламску декларацију, у којој је писало да ”нема
мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских
друштвених и политичких институција.“

Одмазда
Још један део ове преваре је било необраћање пажње на злочине
који су претходили бруталним дејствима Срба. Ово се често де-
шавало, иако је извесно било случајева када су Срби (углавном
њихове паравојне јединице) ударали први. Одмазда је, међутим,
била уобичајена и углавном се, као и многи узајамни страхови,
може приписати масовним убиствима у којима су највише стра-
дали Срби током Другог светског рата, нацистичке окупације
и од руке хрватских фашиста усташа. Ови подаци о истинским
масовним убиствима су углавном прећуткивани.
Највећа недавна одмазда је сребренички случај, у коме се и
даље игноришу разлози за понашање Срба током јула 1995. У
британској штампи нећете прочитати тврдњу британског нови-
нарског ветерана Џоан Филипс од 31. марта 1993. да је ”од 9.300
Срба који су живели у сребреничкој општини остало мање од
девет стотина и да су остала само три српска села од некадаш-
њих 26. (”Жртве и злочинци рата у Босни“,  South Slav Journal,
пролеће-лето 1992, објављено 1993.). После тога је уништено још
много села, а у српској монографији  Књига мртвих из 1995.
побројано је 3.287 Срба из околине Сребренице који су убијени
у претходне три године. Српски медицински вештак др Зоран
Станковић и његов тим открили су у околини Сребренице пре-
ко хиљаду тела Срба убијених пре јула 1995, а генерал Луис
Макензи је изјавио да ”досадашњи докази наговештавају да је
Насер Орић, босански заповедник у Сребреници, одговоран
за убиство истог броја српских цивила изван Сребренице ко-
лико је и војска босанских Срба одговорна за масакр над босан-
ским Муслиманима у том граду.“ Станковић и српске власти
никада нису успеле да за овај масакр заинтересују Међународ-
ни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији, као ни за-
падне медије.
Микрокосмос предрасуда Међународног трибунала може
се видети по томе како се односио према Насеру Орићу. Када
се 2005. године појавио снимак на коме се види како неки бо-
сански Србин наводно убија шесторицу босанских Муслимана
(неутврђеног порекла и аутентичности), побудио је озлојеђеност
и велику пажњу на Западу и наводно је ”крунски доказ“ да је
8.000 људи побијено у Сребреници. Међутим, било је и очито
аутентичнијих снимака које је Орић показао канадском нови-
нару Toronto Star-a Билу Шилеру и извештачу Washington Post-a
Џону Помфрету на којима се Орић хвали убијањем Срба и одсе-
цањем њихових глава и где тврди како је убио 114 Срба само у
једном од таквих инцидената. Помфрет је написао само један
краћи чланак о томе, Шилер два, и то је било то. Нико није рекао
како је то ”крунски доказ“ да су злочини над Србима у Сребре-
ници били масовни нити да је наводна ”демилитаризација“
”безбедне зоне“ само варка. Није било коментара што је Међу-
народни трибунал подигао оптужницу против Орића тек 2002.
године, и то не због убистава, већ зато што у шест наврата није
имао контролу над подређенима и на крају одбацио цео случај
због техничког пропуста. Међународни трибунал никада није
позвао Помфрета или Шилера да сведоче нити је употребио ове
снимке као доказе.
Трибунал није узео у обзир ни сведочење Ибрана Мустафи-
ћа, босанског званичника у Сребреници, који је својој у недавно
објављеној књизи Планирани хаос написао како је Насер Орић
”ратни злочинац коме нема равна“ и описује грозна убиства која
је лично видео, а која је починио Орић. Као сведок није позван
ни француски генерал Филип Морион, иако је сведочио на
суђењу Милошевићу, где је тврдио како Орић ”не узима затворе-
нике“ и да су његова масовна убиства из ”безбедне зоне“ кључни
фактор који објашњава осветољубивост Срба пошто су заузели
Сребреницу.
Међународни трибунал није инструмент правде, већ проду-
жена рука НАТО-а, створен да служи његовим циљевима у рато-
вима на Балкану, што је у бројним приликама и урадио. Главна
улога му је да у средиште интересовања стави, сатанизује и осу-
ди Србе, који су и били мета НАТО-а. Кад год је НАТО-у била
потребна потпора, Међународни трибунал се нашао при руци,
подигавши оптужницу против Младића и Караџића како не би
преговарали у Дејтону. Подигао је и оптужницу против Милоше-
вића у мају 1999. када је НАТО почео да добија критике због бом-
бардовања цивилних циљева у Србији, односно ратних злочина.

Повећавање броја жртава
Надувавање броја убистава која су починили Срби је институ-
ционализовано почетком сукобâ у Југославији, а кључну помоћ
у томе су пружили медији и лаковерна либерална левица. Пре-
више су се ослањали на босанске Муслимане и америчке зва-
ничнике, који су често лагали, али штампа никада у њих није
сумњала. У случају озлоглашеног масакра на пијаци Маркале ко-
ји се десио 27. августа 1993. пред састанак НАТО-а на коме је одо-
брено бомбардовање Срба, главни стручњаци и посматрачи са