12.
Соња Спасовски

Ванкуверска покондирена тиква

Ликови
Милојка / Milly – мајка
Михајло / Mike – отац
Љубиша / Luk – син
Вјера – кћерка
Анђелија / Angie – друга кћерка
Јован Стерија Поповић

Прва сцена – Дневна соба
Милојка: (на телефону са својом свекрвом) Да мама, купили смо
кућу… Пет соба… Да, да… Ауто нам има електрична врата, за-
мисли, а има и дугме да се притисне па сам вози, ти само ужи-
ваш… Ма да, ја себи кажем да нас Бог частио… Мама? Хало,
мама??? Боже луде жене, та моја свекрва. Спустила ми слуша-
лицу!!! Нема везе. Шта јој и причам кад она то не разуме, необ-
разована сељанка.
(уђе Анђелија)
Анђелија: Шта је било, мама?
Милојка: Спустила ми твоја баба слушалицу.
Анђелија: Нема везе, ко шиша баку. А и живимо луксузно, неће
ти требати ништа више од ње.
Милојка: Тачно, то сам и себи рекла.
(уђе Вјера)
Вјера: Ћао, дошла сам из школе. Како си ти већ ту?
Анђелија: Другарица ме довезла, нисам ишла аутобусом. Пре-
више је прљав и стаје код сваке куће! А и свако ти добацује…
Вјера: Добро, добро. Па, мама чула сам да си се посвађала са
баком? Шта би?
Милојка: Ма ништа, спустила ми слушалицу.
Анђелија: Да се, можда, није прекинула веза?
Милојка: Ма није, чула сам како се наљутила и бум, залупи ми
слушалицу, невероватно понашање. Не може очима да ме види
што сам јој сина одвела од ње. А сад ни да ме чује.
Вјера: Можда јој само јако недостајемо.
Милојка: Мени она ни не недостаје, стара и глува као што јесте.
Ми имамо већ све, више нам не требају њене паре. Откад смо се
преселили у Канаду, све имамо! Она ионако ништа не разуме
кад је из прошлог века.
Вјера: А зар не мислиш да би, можда, било лепо да доведемо
баку овде. Она нам је толико дала, било би лепо да јој вратимо
мало. Можда само месец дана? Да мало види Канаду? Боље ће
онда све разумети.
Милојка: Ма бежи бре, шта она да разуме, жали боже пара за
карту. А то што нам је дала паре, она и онако има превише.
Вјера: Али без бакине помоћи ми уопште не бисмо били у Канади.
Анђелија: Бог нас је частио јер смо толико добри били, а не бака.
Она је само плакала кад смо пошли да нас растужи. Мислим
стварно, требало је да  буде срећна за нас.

Друга сцена  – Трпезарија, ручак
Михајло: Милојка, ово је стварно укусно, која врсте рибе?
Милојка: Колико пута треба да ти кажем да сам сада Milly, и
није риба, сељаку, него рак. Лобустер, прави органички.
Љубиша: Мислиш lobster? Фуј! Нећу ово да једем. Могу ли
hamburger из McDonalds. То сви моји другари једу.
Михајло: Не зезај сине, мама се потрудила да направи леп ручак.
Хајде, једи то.
Милојка: Ма нисам ја то направила, доста сам ја само куварица
била. Ордеровала сам из ресторан Ред Лобустер. Слободно иди,
Љубиша, није нешто посебно.
Љубиша: А да, и нисам више Љубиша. Зовите ме Лук!
(уђу Анђелија и Вјера)
Вјера: Што Лук?
Љубиша: Свиђа ми се име.
Анђелија: Да cool је име, мој boyfriend се зове Лук.
Михајло: Бојфренд? Од кад ти имаш момка?
Анђелија: Већ две недеље, тата. Срели смо се на Facebook-у.
Михајло: Шта је то? Кафић?
Анђелија: Какав кафић, тата? Ти стварно живиш у прошлом времену.
Милојка: Као и његова мајка.
Анђелија: Данас се млади људи срећу преком компјутера. То је
the safest way да упознаш момка или девојку.
Милојка: Jој што ми је Angie паметна. Ја за тебе не  морам уопште
бринути. А ти Вјеро? Теби је увек глава у књизи, не знам шта ће
са тобом бити? Ево, видиш мене, нисам ни средњу до краја завр-
шила, па шта ми фали? Важно је да се добро удаш.
Михајло (преврће очима): Зар ниси ти мало млада за момка?
Милојка: Ти си оглувио к`о твоја мајка. Је л' ти дете лепо каже да
се само дописују преко компјутера? Не излази она по кафићима
као што си то ти радио. Она сам романтичарска писма шаље, љу-
би је мајка.
Анђелија: Све девојчице у мом разреду имају момке. Морам да
имам момка, ако га немам онда нисам cool!
Милојка: Пусти је, Mike, није више мала. Нек упадне у друштво.
Михајло: Тата ти је Mike, а не ја. Шта ти мени моје име да мењаш?
А ти Вјеро, имаш ли ти момка?
Вјера: Не! То је yuck!
Анђелија: Што си беба!
Вјера: Близнакиње смо. Имамо исто година.
Анђелија: Ма не, не мислим по годинама, мислим што немаш момка.
Михајло: Немој да зезаш Вјеру. Што се тебе Љуби-

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ]

Слични текстови


Стефан Ланчушки
Између срца и равнодушности

Милан Громов
Армирани слогови

Јована Андрејевић
Епске формуле у песмама старца Милије

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026