Ванкуверска покондирена тиква

Милојка: Али сви нас зову Mike и Milly јер је изијер.
Михајло: Не драга, само нас ти тако зовеш и само теби је лакше.
Милојка: Ево, ја сад причам Стерији како, као да сам знала да ће
доћи, па сам целу кућу клиновала, и док смо ја и Angie шопинго-
вали, ја сам  моју косу примовала.
Вјера: Где су Љу – Luk и Angie?
Поповић: Luk i Angie? Имате још гостију?
Милојка: То су наша деца. Нису ту, али ће доћи ускоро. Нису
хтели да једу сарму.
Поповић: Мислио сам да се зову Љубиша и Анђела. А шта
фали сарми?
Вјера: Хоће да промене имена да би били cool. А сарма им је нека-
ко примитивно јело. McDonalds или pizza то су јела која су in.
Уђу Љубиша и Анђелија.
Анђелија: Ево нас!
Вјера: Анђелија, хтела бих да упознаш чика Стерију.
Анђелија: (приђе, пружа Поповићу руку) Драго ми је, Angie.
Значи ти си тај Јован Стерија Поповић.
Поповић: (рукују се) Поповић, Јован Стерија Поповић.
Анђелија: Whatever.
Поповић: Ја нисам вотевер, ја пишем.
Михајло: Пишете? И имате и име као Стерија, а и изгледате као он.
Анђелија: Јер је он дошао кроз time machine, тако бар Вјера каже.
Вјера: (цеди кроз зубе) То је требало да буде наша тајна, Анђелија.
Љубиша: Time machine? Ya, rittte.
Вјера: Али то ми је он рекао. Зар не, чика Стерија?
Поповић: Ммммм… па она је у праву. Изашао сам из књиге.
Љубиша: (шапуће за себе) This guy is CRAZY!
Милојка: Па то је стварно кул! Ви сте наш суперхерој, Супермен!
Вјера: Ућути, мама, није он Супермен.
Анђелија: Да мам, он jе магичан.
Љубиша: Мама, одох ја. Ја немам овде шта да радим. Досадно је.
Ви сте сви boring.
Милојка: Okay, сине.
Михајло: НЕ! Доста ми је овога. Ти, остајеш ту!
Милојка: Mike, бре.
Михајло: Ма немој да ме зовеш Mike! Ја сам МИХАЈЛО!
Милојка: Ма, чујте га само, мој господине. Ништа ново он неће
да прихвати. Не знам шта да радим са њим. Не може он вас да
разуме, и ту вашу, ту машину са којом сте дошли. (окрене се
Михалју) Ма шта ти вреде те твоје школе! Шта?
Михајло: Много више него теби твоје необразовање. Мислиш
да можеш да га сакријеш лепом гардеробом?
Вјера: Престаните! Имамо госта! (окрене се према Стерији) Из-
вините, чика Стерија.
Поповић: Ништа, ништа. Ма нема проблема.
Вјера: Моја мама само хоће да буде као Петровићи и прихвата
на свој начин понашање у овом граду. Она сигурно није мисли-
ла да вас увреди. Она само жели да буде нешто што није.
Поповић: (насмеје се) Значи, прошло је сто педесет година како
сам ја ту, јер где год су наше нарави окупљене, ја ћу увек бити
ту, и променило се много тога у технологији, образовање се по-
правило, али моја “Покондирена тиква“ једнако буја у нашој,
српској, башти. Шта да се ради?
Михајло: Ако смем да предложим, хајдемо за сто, ваљда сте се
ужелели сарме, док се није охладила. После ћемо још попричати.

(Рад је награђен Првом наградом на конкурсу ”Српска културна
баштина” Конгреса Српског Уједињења у Ванкуверу 2009)