Ванкуверска покондирена тиква

Љубиша:  (ускочи у реч тати Михајлу) Лук!
Михајло: (уздахне) Лук, имаш ли ти девојку?
Љубиша: Наравно! Имам три. Италијанку, Кинескињу и Канађанку.
Милојка: Супер! Такав ти је и деда био, прави фрајер.
Михајло: Како то, имаш три?
Љубиша: Лепо. А сад имам date. Морам да идем.
Михајло: А јеси ли поспремио собу?
Милојка: Ма, Mike, пусти дете. Иди ти само, злато мамино.
(изађе Љубиша)
Анђелија: Имам и ја date, видимо се!
(изађе Анђелија)
Михајло: (љутито) Ето ти твог: (карикира) “Само се дописују“.
Милојка: Па морају деца и да се у очи погледају.
Милојка: А ти Вјеро, где ти идеш, срећо?
Вјера: У библиотеку,  морам да радим истраживање за пројект.
Видимо се.
(изађе Вјера)
Милојка: Иста је као ти, главу из књиге не вади, а шта је теби то
добро донело, да ја нисам оваква ни у Канаду не бисмо дошли.
Михајло: Идем да погледам ТВ.
(изађе Михајло)
Милојка: Ко ће ово поспремити? Вјеро дођи да помогнеш мами.
Вјерин глас: Долазим, мама.

Трећа сцена – Библиотека
Вјера: (себи говори) Најзад сама. Породица ми је полудела. Јесте
лепо имати своју собу, уместо делити са Анђелијом и Љубишом.
Највише ми недостаје моја мама као што је некад била, сада само
пази шта ће да обуче и шта ће други рећи. Није се смирила док
није наговорила тату да купи исти ауто као Петровићи, чак је мо-
рао да буде црвени. Посебно ме нервира кад покушава да прича
енглески и меша српске и енглеске речи, као да би била “кул“. А
како смо се само лепо сестра и ја  дружиле пре, када смо живели
на селу, храниле свиње, трчеле по пољанама. Имам осјећај да би
она полудела да мора да пипне свињу сада.
Поповић: Свињу? Имате свињу?
Вјера: Не, не. Само се сећам како је било у Србији пре него што
смо дошли овде.
Поповић: Боље, зар не?
Вјера:  Не знам. Лепо је што имам своју собу и велику кућу, али
ми се породица променила. Све је другачије.
Поповић: Штета. Да ли имаш сестру или брата?
Вјера: Обоје. Љубишу и Анђелију. Анђелија ми је близнакиња.
Поповић: Фино. А како се ти зовеш?
Вјера: Вјера. А ко сте ви?
Поповић: Јован Стерја Поповић.
Вјера: Није могуће? Ви сте написали роман “Покондирена тиква“!
Моја омиљена књига и представа.
Поповић: Драго ми је што ти се свиђа.
Вјера: Откуд Ви овде кад сте умрли пре скоро сто педесет година?
Поповић: Зар је прошло већ толико времена? Како ваше време лети.
Вјера: Али, заиста, откуд Ви овде?
Поповић: Овде ту справу зову “time machine“, код нас је био времеплов.
Вјера: Времеплов! ВАУ!
Поповић: Изашао сам из књиге. Сад ме траже.
Вјера: Ко Вас тражи?
Поповић: Ма, нека деца. Али хтео сам да прво погледам Ванкувер,
како изгледа. Сада има много Срба у њему па да видим како живе.
Вјера: А да ли бисте хтели да дођете код нас на ручак? Сутра.
Поповић: Па, да знаш, баш бих и могао. Волео бих да видим
изблиза. Волео бих да изблиза видим као Срби живе у новом
времену и на другим просторима. А где ти живиш?
Вјера: Ако ми дате вашу e-mail адресу послаћу вам тачну адресу.
Попопвић: Шта да ти дам?
Вјера: Ах да. Ништа. Ево, написаћу вам на папирићу тачну
адресу. Мало је другачија него што су српске адресе. Најлакше
је да узмете такси.
Поповић: Може. Хвала. Видимо се.
Вјера: Ћао!

Четврта сцена  - Анђелијина соба
Анђелија седи и лакира нокте. Слуша i-pod.
Вјера куца на врата.
Анђелија: Ко је?
Вјера: Ја сам. Отвори! Морам нешто важно да ти кажем.
Анђелија: (отвара врата) Ево!
Вјера: (уђе у собу) Погоди шта?
Анђелија: Шта је било? Јеси ли нашла момка? WOW! То би било су-
пер. Могле бисмо да идемо на double-date и можда бисмо могле да …
Вјера: (пресече Анђелију) Ма не! Нисам нашла момка.
Анђелија: Ох, па шта је онда толико битно.
Вјера: Срела сам Јована Стерију Поповића у библиотеци.
Анђелија: Кога?
Вјера: Зар се не сећаш? Учили смо о њему у Србији.
Анђелија: Немам појма о чему причаш.
Вјера: Не сећаш се “Покондирене тикве“?
Анђелија: “Тиква“, то је pumpkin, right? А шта је то “поконди-
рена“? Је ли то нека special mask for Halooween?
Вјера: Не, глупачо, то је књига. Позоришна представа. Стерија
је био један од најпознатијих и најуспешнијих српских књижев-
ника. Осим “Тикве“ написао је и комаде “Тврдица“, “Смрт Сте-
фана Дечанског“ и “Лажа и паралажа“. Он је у школи учио право,
а на крају је почео да пише комедије. Рођен је у Војводини негде
1806, а умро 1856. Замисли? And by the way, ми никада нисмо сла-
вили “халовин“, код нас не постоји никакво вече вештица које
треба славити!
Анђелија: Okay, okay, whatever. Баш лепо што долази у посету у
наш лепи Ванкувер. Овде бар има шта да види и да научи.