Говорити у име оних чија је ћутња вечна

Академик проф. др. Србољуб Живановић је науком почео да се ба-
ви још 1954. године као студент медицине, имајући срећу да већ на
другој години студија дође до значајних научних открића. То га је
определило у избору животног позива, тако да се анатомијом чо-
века бавио читавог живота. У том првом раду било је и елемената
антропологије, што је младог Живановића заинтересовало за ову
комплексну науку о човеку у времену и простору.
Одмах по завршетку факултета, 1959. године почиње да ради
као асистент проф. Бранка Шљивића, а затим прелази на новоос-
новани факултет у Новом Саду.
Животне и светске околности водиле су га од једног до другог
града, чак до далеке Уганде, где је наставио своју професионалну
каријеру с обзиром да му у својој земљи, због непристајања на ус-
лове тадашњег режима, као и због учешћа у истраживању јасено-
вачких злочина, као најмлађем доктору наука, није било места. У
то време Африка је била оаза за антропологе, јер су на подручју
овог необичног континента откривена значајна налазишта.
Знајући из искуства других да ако дуже буде остао у Африци,
која се указивала као рај за научни рад једног антрополога, до-
вољно неистражена, као идеално место за човека кога су и радоз-
налост и жеља да упознаје непознато довели до овог удаљеног кон-
тинента, неће пожелети да је икада напусти, проф. др. Србољуб
Живановић одлучује да се отме овој омамљујућој привлачности
Африке и врати на Стари континент. Покушај да се врати у Бео-
град није успео, али га зато позивају на Лондонски универзитет
као већ чувеног научника, на Медицински факултет Светог Варто-
ломеја, који је основан давне 1123. године, на коме су предавали
Хочкин, Харвеј и други научници и проналазачи светског гласа.
За члана Краљевског антрополошког института изабран је 1963.
године, а 1995. и за редовног члана Међународне словенске акаде-
мије наука и уметности.
Проф. др Србољуб Живановић је члан Међународне комисије
за истину о Јасеновцу и директор Института за изучавање исто-
рије древних Словена у Лондону.

Ви сте међу првим стручњацима, пре изградње Спомен обележја
у Јасеновцу, имали прилике да учествујете у ископавању и анали-
зи скелета усташких жртава на подручју јасеновачког логора. По
Вашем сведочанству, тада је, као и данас, све рађено да се истина
коју сте откривали не сазна или заташка?

Србољуб Живановић: Непосредно по завршетку рата булдоже-
рима и тенковима је сравњен логор у Јасеновцу. Када смо дош-
ли да истражујемо подручје Јасеновца и Доње Градине 1964. годи-
не затекли смо мочварни терен, њиве под кукурузом и никакве
трагове. Захваљујући употреби специјалне бургије којом је могла
да се буши земља и из дубине извлаче узорци проналазили бисмо
гробнице, јер никаквих обележја гробова и жртава није било.
Што се тиче власти оне су се трудиле да о томе нико ништа не
говори. У школама се никада о томе није учило, али је народ о стра-
шним злочинима у овом логору знао, јер је много њих изгубило
своје најближе у Јасеновцу. Ти су људи у потаји о томе шапутали
тако да се име Јасеновца у народу повезивало са нечим страшним,
грозним. Када је коначно тај шапат постао гласнији почела су и
прва истраживања. Нажалост, циљ који су власти имали није био
да се дође до истине.
Извештаји комисија које су истраживале у Јасеновцу никад
нису објављени. У Хрватској су се и представници државе и Римо-
католичке цркве трудили да униште сва документа и књиге са
сведочанствима оних којима је суђено за злочине у овом злоглас-
ном логору. Таква је била и судбина и књиге Магнум кримен Вик-
тора Новака, тако да је тек мали број примерака сачуван. Таква је,
уосталом, била судбина и наших извештаја који су нестали и нико
није могао да их нађе све до деведесетих година.
Моје колеге и ја који смо радили у Јасеновцу договорили смо се
да свакодневно водимо дневнике, да затим урадимо више копија
тих дневника, да сви испотписујемо све копије и да свако од нас
задржи свој примерак. Моја копија је тако путовала са мном по
свету, све док једнога дана нисам помислио да је доста да се о томе
ћути, па сам те своје извештаје предао пријатељу који је у то време
био директор Архива Београда.
Међутим, био је то само део извештаја, јер се остатак, који је
касније пронађен у архивама, изгубио. Постоји и трећи део изве-
штаја који никада није објављен и који ће бити објављен у Бања-
луци на Четвртој међународној конференцији о Јасеновцу у мају
идуће године.
27. новембар 2009. у 23.10

Како су текла сама истраживања с обзиром на околности које сте
поменули и шта сте тада открили?

Србољуб Живановић: Они који су нас позвали да радимо труди-
ли су се да ништа не урадимо. Приступ медијима и новинарима је
био забрањен, нико није могао да снима, ни са ким нисмо имали
контакт, једва смо пронашли гумене чизме које су нам биле неоп-
ходне. Знате, то је рађено двадесет година по ослобођену логора и
задах је био грозан.
У лобањама су се налазили остаци мозга и они су послати на
обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. Ја сам једини имао
медицинско образовање у комисији и написао сам извештај о