Говорити у име оних чија је ћутња вечна

долазио у Босну и два пута у Хрватску, било му је на пар киломе-
тара да оде до стратишта, али то никада није урадио. “Ви се кла-
њате таквом поглавару”, додао сам, и они су тада напустили салу.
Ја тврдим да се и данас врше две врсте геноцида на српским
народом: културни – затирањем ћирилице, избацивањем из на-
ставних програма најзначајнијих српских писаца и слично, и па-
сивни геноцид – прећуткивањем и заташкавањем истине.

Шта мислите о новој музејској поставци у Јасеновцу?

Србољуб Живановић: Она не говори о броју жртава под изгово-
ром да нико тачан број неће моћи ни да докучи. Али тиме што не
говоре о броју жртава прећуткују величину злочина.
Затим, ова поставка је покушај да се прикаже да је то био рад-
ни логор, или један од логора где су људи долазили, радили и уми-
рали, а не да је то заправо била фабрика смрти.
Треће, кажу да су жртве само оне којима знамо име и презиме,
а не говоре ко је ту страдао, да су ту страдали Срби, да је то живаљ
који је директно из кућа довођен у ту кланицу.
Нигде се не говори да су ти људи убијани на најмонструозније
начине, а све ће се завршити тиме да ће јасеновачко стратиште по-
чети да личи на “лепо голф игралиште” или оно што је хтео Туђ-
ман – да Јасеновац претвори у гајилиште барских птица и ловиште.
Јавно сам га упозорио преко светске штампе да не верујем да
ће ико ту да пикникује, ако зна да само метар испод земље зуре
празне очне дупље несрећних усташких жртава.
27. новембар 2009. у 23.14

Да ли ће истина добити своје праве размере и стићи тамо где треба?

Србољуб Живановић: Ја желим да ми отворимо Музеј холокау-
ста и геноцида и да имамо институцију која ће се бавити утврђи-
вањем и обелодањивањем истине о Јасеновцу. Београд је први
град у свету у коме су за убиства коришћени камиони у које су
стављане жртве, затим би били пуштани издувни гасови, па док
их довезу од Ташмајдана до Сајмишта они би већ били мртви.
Мислим да би тај Музеј, због тога, требало да буде подигнут на
Сајмишту. Има много ствари које би наша земља могла да уради,
али није урадила. Лешеви који су испливали у Београду су обду-
ковани у Заводу за судску медицину.
Ти обдукциони протоколи постоје у старим пожутелим ку-
тијама и данас. Никад их нико није отворио.
Затим, по многим српским гробљима постоје споменици, чла-
нови породица су на неки начин дошли до лешева или су за спо-
мен убијенима подигли споменике и написали да су страдали у
јасеновачком логору. У једном разговору са нашим Патријархом,
када сам ја рекао да би било добро да обележимо свако место
страдања бар једним крстом, он ми је одговорио да би нам цела
Србија била под крстом. И то је, нажалост, тачно.
То незапамћено страдање Срба у Јасеновцу полако постаје
историја, али о томе мора да се зна, јер се геноцид над српским на-
родом наставља. И протеривање Срба који нису страдали у Ја-
сеновцу, у Војводину и којекуда после Другог светског рата, и то
је геноцид, као и протеривање нашег народа из Хрватске у пос-
ледњем рату.
Није ли геноцид када ви протерате две стотине хиљада Срба
из Хрватске?
На нама је да говоримо у име оних који то више не могу, а ја
сам се на то зарекао у Јасеновцу – да ћу док ме буде говорити у име
тих жртава.
Истина је метар и двадесет центиметара испод земље, копајте
па видите да ли сам погрешио. Ако јесам, Ви ме исправите.
(…)

Преузето са сајта “Serbian Café”
27. новембар 2009