Говорити у име оних чија је ћутња вечна

томе, али ни тај извештај није угледао светлост дана. Шта је са њим
даље било – не знам. Ја сам, по сећању, поново написао тај извеш-
тај и изнећу га у виду реферата о ефикасности убијања у Јасеновцу
на поменутој Конференцији у Бањалуци.
Још онда смо дошли до закључка да је близу двадесет одсто
жртава живо отишло у гроб, што су страшна сазнања. Од ударца
у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и
није пробио лобању, створио велико унутрашње крвављење, то је
могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па
да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису
умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то
били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то
убрзавало умирање.
Јасеновачке жртве су клане или спреда, тако што им је пресе-
цан гркљан, при чему се не повређују велики крвни судови па чо-
век лагано умире крварећи некада и данима. Али ако се са стране
засече један од великих крвних судова, великих артерија, жртва
је моментално мртва. Било је и једног и другог начина клања у
Јасеновцу. Било је случајева где смо видели посекотине од ножа
на пршљеновима, веома ефикасно направљене, па је нож пресе-
као цео врат и оштетио и пршљенове.
За оне који су бацани живи у пећ или у Саву не знамо како
су убијани. Знамо да се известан број кољача трудио да распори
особу пре него што је баци у реку, јер тако вода лакше продире
у тело и тај леш не може да исплива на површину. Неки су, тако
распорени, остајали живи давећи се у Сави. Знамо и то да су они
који су били закуцавани ексерима за дрвеће остављани да умиру
полако више дана. Прислонили би их уз чувене Тополе смрти па
су им кроз грудни кош и кроз ноге забијали клинове. Ти клинови
су били врло груби, вероватно су их радили ковачи. Не знам шта
су хтели постићи тим начином убијања.

Да ли сте на основу ваших истраживања шездесетих година мог-
ли да установите број жртава које су страдале у Јасеновцу и Доњој
Градини?

Србољуб Живановић: Ми смо гледали да израчунамо приближан
број жртава које су се налазиле у гробницама. Оне који су бачене
у Саву, оне које су завршиле у Пичилијевој пећи, жртве које су
страдале ван логора, а боравиле су у њему, нико не може никада
да преброји. Један број деце је одведен у дечји концентрациони
логор који су водиле католичке часне сестре. Хрватска је једина
земља на свету која је имала концентрационе логоре за децу.
Захваљујући томе што се известан број те деце спасао рекон-
струисани су догађаји по њиховом сећању. До сада је пронађено
близу 33.209 имена деце која су страдала, за које се знају тачни
подаци, порекло, адреса и националност, а претпоставља се да их
је убијено 74.360.
Иначе, начини убијања и третман жртава са хрватске и са бо-
санске стране Саве није био исти. Са хрватске стране је логор је
смештен на месту где су се налазила предратна индустријска пре-
дузећа, као што су фабрика ланаца или циглана у коју су жртве
такође бацане. Ту су људи убијани врло често батињањем мотка-
ма и маљевима и све су те жртве углавном претходно опљачкане,
изгладнеле, мучене јако дуго.
Са босанске стране је ситуација била сасвим другачија. Тамо
су деца, жене, мушкарци, старци директно из села, у дугачким ко-
лонама, пешке одвођени до великих ископаних рака које су биле
у Доњој Градини. Ту су одмах убијани, чак нису ни пљачкани, јер
за то није било времена. Убити седам стотина хиљада људи за че-
тири године то је огроман број, то је хиљаду, две хиљаде људи дне-
вно. У тим гробницама ми смо налазили кантице за млеко, флаши-
це за бебе, дечје ноше, златнике, крстиће, све што су људи понели
са собом. Грозне су ствари радили, ужасне.
Хрватске усташе су се трудиле, за разлику од других убица у
Другом светском рату, да своје жртве што више и што дуже муче.
Ја сам био у Аушвицу пре одласка у Јасеновац да бих видео како
су вршена истраживања у том логору, како је био организован тај,
иначе веома тежак, посао, јер ми нисмо имали искуства у томе.
Немци су убијали људе на “индустријски начин”, њима је било важ-
но да те људе што пре доведу, што пре убију и што пре искористе
“сировине” за индустријске производе.
Они су тамо, рецимо, производили сапун од људских масноћа,
мешан са песком да би био тежи, који је продаван и у Србији, па
кад је народ сазнао од чега је тај сапун више га нико није куповао.
То су копирали и Хрвати у Јасеновцу. Ко оде на Доњу Градину мо-
же још да види остатке казана и пећи где су усташе драле кожу па
правиле сапун од људских масноћа.
На два квадратна метра, површини једног просечног гроба, би-
ло је сахрањено у просеку двадест седам људи, једни преко дру-
гих. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете по-
ломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек.
Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се потресем, а ја
сам као судски антрополог свашта видео и навикнут сам на сваш-
та. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите
цуцле, кантице за млеко, флашице…
Највише злата су, због својих обичаја кићења девојака, имали
Роми. И највише злата које је завршило у загребачком Каптолу и
Ватикану највећим делом је било не јеврејско и српско, већ ромско.
О томе многи не знају и не говоре. Роме су убијале све стране, а
њихове жртве никада нико није бројао.
Говорити у цифрама када је реч о таквом злочину није ни уме-
сно. Ипак, број жртава опомиње на величину усташког злочина.
Ми смо у то време израчунали да је било седам стотина и триде-
сет хиљада жртава. Били смо пренеражени, нисмо знали шта да
мислимо. Хрвати се у својим извештајима хвале да су до средине