Говорити у име оних чија је ћутња вечна

1942. године убили близу милион Срба, а немачки официр јавља
у Берлин да то мора бити усташко хвалисање, јер нису могли то-
лико да убију и да та цифра не може бити већа од 400 хиљада.
Онда закључујемо: ако су усташе до средине 1942. године уби-
ле толико Срба, колико их је онда убијено до 1945? Усташки извори
указују на сличну бројку.

Да ли се од тих година Ваших истраживања, када је владао кому-
нистички режим, па до данас нешто променило у односу хрватске
државе према јасеновачком злочину, али и српске државе према
откривању истине о страдању српског народа у јасеновачком логору?

Србољуб Живановић: Владе и режими имају своје интересе. Ме-
ни је јако жао што садашња држава Србија има веома сличан став
као и претходни режими. Другим речима, о Јасеновцу се не учи у
школама, смањују се цифре као да је у интересу политике и једне
и друге државе да се о томе не говори, да се прећуткује. Исто се по-
нашају и српски медији и многи српски интелектуалци. Због све-
га тога је одржана и прва Конференција за истину о Јасеновцу у
Њујорку. Због реакције јавности и у Србији и у Хрватској органи-
зована је и Друга конференција у Бањалуци и Трећа у Јерусалиму,
а образована је и Комисија за истину о Јасеновцу.

Зашто нема ни једног представника Срба у тој комисији, ви сте
представник Велике Британије?

Србољуб Живановић: Али нема ни једног Хрвата, ни Словенца,
да се не би говорило да је Комисија пристрасна.

Али како онда објашњавате учешће Јевреја у тој комисији?

Србољуб Живановић: Али то нису представници Јевреја из бив-
ше Југославије.

На који начин ради Међународна комисија за истину о Јасеновцу?

Србољуб Живановић: Циљ је објављивање аргумената и публи-
ковање тих излагања. Трудимо се да изнесемо истину на видело. У
мају ће бити нови састанак Комисије у Бањалуци на коме ће бити
размотрен Закон о заштити спомен подручја Доња Градина, нова
поставка Музеја о Јасеновцу и даља заштита стратишта. Треба
подићи споменике, пре свега деци која су тамо страдала, треба
подићи храм у коме ће посетиоци моћи да се помоле. Требало би
да се направи и банка података.

Какву сарадњу Комисија очекује или има са хрватском државом?
На какве реакције наилазите?

Србољуб Живановић: Хрватска Влада и хрватска држава се труде
да побију сваку чињеницу усредсредивши сав свој рад управо на
то, на скретње пажње са истине.

Страдање српског народа се поновило деведесетих година прош-
лог века. Има ли примера у свету да се такви монструозни злочи-
ни више пута понове над једном истом генерацијом људи?

Србољуб Живановић: Ја сам се у Европу вратио 1998. године и
одмах отишао у Републику Српску. Говорио сам нашим свеште-
ницима:
немојте да нам се деси што нам се десило са Јасеновцем.
Зато сам им рекао да сада, док има живих сведока, забележе
податке и сведочанства. Јер ми данас за поједина места у Босни и
Херцеговини не знамо ни да су постојала, нема имена ни трагова,
само на основу Аустро-угарских карата из деветнаестог века зна-
мо да је ту некада било насеље и да су ту некада живели Срби, јер
су сви становници убијени.
Матичне књиге су после рата одузете црквама и уништаване.
У другим деловима света било је страдања у биткама, спаљи-
вања кућа и насеља па су људи гинули. Али се нигде није десило
да у једној генерацији, као на подручју Хрватске и Босне и Херце-
говине, такав злочин буде поновљен на исти начин. Ја то нисам
нигде видео, а видео сам многе грозне ствари.
Знам да многе људе погађа то што ја говорим, али онај коме
се не свиђа да слуша не мора то да чини, као што се десило на
Оксфорду када је читава група католичких бискупа напустила
салу док сам говорио о томе какве су злочине над Србима вршили
фрањевци.
Када сам објашњавао да хрватски народ већ два века Римока-
толичка црква васпитава да мрзи Србе и све што је православно
и некатоличко, један од тих бискупа је устао и рекао да је Римока-
толичка црква искључила фра-Сатану Мајсторовића и још неке
за које је утврдила да су злочинци. Истина, рекао сам, али тек када
су побили велики број људи.
Један бивши жупник из једног малог места на приморју поред
Херцег Новог по имену Доминик Мандић, гвардијан Завода Све-
тог Јеронима у Ватикану, тридесет и пет година је посветио раз-
ради стратегије разбијања југословенске државе, а с друге стране
био је главни организатор пацовских канала пребацивања новца
и злата из Јасеновца и других концентрационих логора у Ватикан
да би се њиме плаћало избављање највећих усташких кољача који
су пребачени у Северну и Јужну Америку.
Папа Јован Павле Други је прогласио за блаженог надбискупа
Алојза Степинца, а ја имам податке да је он благосиљао усташе
које су му доносили котарице извађених очију из глава живих жр-
тава које су после страдале у Јасеновцу. Тај исти папа је два пута