Кијуку у помен

Ако се за некога може рећи да га је убила брига за свој народ, онда
се, са великом сигурношћу, то може рећи за Предрага Р. Драгића
Кијука. Цео дан децембра 21. и ноћ између 21. и 22. провели смо у
разговорима о Србији и српском народу, њиховој невеселој ствар-
ности, прошлости и будућности и мисији часописа “Људи говоре”
који смо заједно уређивали. Нисам срео човека који, са толико сми-
рености, знања и бола, говори о свом народу. Дубоко је патио и
пророчки говорио о Косову, расрбљавању Срба и Србије, и прима-
њу непријатеља за пријатеље на које се ослонила актуелна Србија.
Био је “крв јуначка, душа девојачка”, како каже српска народна мудрост.
За сваког правог човека бар су три догађаја света у животу сва-
ког људског бића: рођење, то јест свети чин крштења; венчање, од-
носно заснивање породице и увећање породице и народа; смрт –
одвајање вечне душе од тела пропадљивог.
Они који не поштују ове свете чинове човековог живота, не мо-
гу се човеком ни назвати. И поводом смрти великог хуманисте,
мислиоца, књижевника, философа прословили су и људи и нељуди.
Ако је истина да човек умире, онда он умире два пута: једном
физичком смрћу умировљеног тела, а други пут метафизичком
смрћу људског заборава. Пеђа Кијук овом другом смрћу никада не-
ће умрети. Толико су велика и сувише стварна његова дела и дела-
ња да њега људи никада неће заборавити. Ево, прве вечери зала-
ска његовог тела у земно упокојење, а душе његове у вечне про-
сторе метафизичке осећајности и саборности српских „светлих
гробова”, дело његово и иза гроба дела у народу његовом ко и пре
гроба. Сигуран је знак и овај парастос који му држе Срби у То-
ронту у истом дану када га сахрањује његова породица, кумови,
пријатељи и српски народ у Београду. Док се “елан витал” његовог
чудесног бића четири дана борио да га отме од смрти после пред-
убоког можданог удара, сви органи његовог тела, сем најглавнијег
за мислиоца, савршено су функционисали. Функционисала је и
сувише стварна људска осећајност и метафизичка конекција са
овим обореним горостасом духа српског, па смо му палили свеће
за живот и молили се у нашим црквама, кућама, аутомобилима, на
ауто-путевима од Београда и Бањалуке, и свих градова Србије и
Српске, преко Москве и Петрограда, Беча и Берлина, Франкфур-
та, Ротердама и Штокхолма, Париза и Лондона, до Торонта и Ван-
кувера, Лос Анђелеса и Њујорка, Сиднеја и Окланда… молили
смо се Господу да нам Кијука спаси. Људи снују, а Бог одлучује.
Велики Кијук се упокојио у Господу, а ми му данас палимо свеће
за душу и држимо парастосе свуда у свету где су расејани бројни
поштоваоци његове личности и дела. У истом дану у ком су му
држали опело у Београду пре неколико сати, држимо му и ми по-
мен у овој часној, најстаријој цркви Светог Саве у Торонту, са на-
шим преосвећеним Владиком Георгијем пред олтаром.
Ништа не бива случајно под капом небеском. Наш Велики
Друг, Пеђа Кијук, био је, јесте и остаће велики у душама и свести
нас који ћемо ускоро кренути за њим, а још већи у нараштајима
оних који долазе. Јесте и биће онолико велики колико је велико
његово дело или колико су били и јесу велики 30 хиљада вршњака
гимназијалца Растка Петровића који су остали у сметовима Срп-
ске Голготе па им је бесмртни Растко испевао величанствену по-
ему “Велики Друг”. Надахнути том поемом и Растковом чудес-
ном прозом “Људи говоре”, сагласили смо се са Пеђом да часопи-
су за српску књижевност и културу, који смо пре четири године
покренули у Торонту, дамо име “Људи говоре”. А само 40 дана
пре његове смрти сагласисмо се у његовој кући у Београду да уве-
демо и нову рубрику “Српска Голгота”. Бог није дао да је заједно и
реализујемо. Зебем како ћемо одржати и ту рубрику и часопис без
Кијука. А био је уредник каквог више никада нећемо задобити у
Редакцији “Људи”: саветник, посредник до аутора и њихових ру-
кописа у матици и расејању, жива енциклопедија знања, повере-
ник и курир до аутора и претплатника у Србији, Српској и Црној.
Речју, био је мозак часописа “Људи говоре”. И то све “у свом руху
и о свом круху”. Сваки његов рукопис који смо објавили преузе-
ли су други часописи и сајтови на интернету.

О његовим књигама говорићемо ускоро на посебној књижев-
ној вечери њему у част. Вечерас ћемо рећи само толико да ништа
више није написао ни сачинио него монументалну књигу “Catena
mundi”, задужио би свој народ да вечно живи. А написао је више
значајнијих књига да су их скоро све превели страни издавачи на
више светских језика: “Антологија средњовековног и ренесансног
српског песништва”, “The Little Legacy”, “Кушач и искупитељ”,
“Bestiarium humanum”, “Атлантократија као идеал Језуита”,
“Europe versus Europe”, “Излазак у игру”, “Уметност и зло”…
Бранио је све оклеветане и прогнане мислиоце у Србији и све-
ту и све српске патриоте који су бранили свој народ и државу, а
осуђени на хиљаде година затвора. Ушао је у најстроже селекције
слободоумних мислилаца света. Сагорео је бранећи српски народ
и српске земље од србомрзитеља, самомрзаца и самопорицатеља
и “милосрдних бомбардера”. Његова метафора “логорски век”,
којом слави 20 век, прихваћена је у културним круговима Европе.
Упознао сам га на једном скупу корчуланске Филозофске шко-
ле, која је осамдесетих протерана у Србију. На једном симпозијуму
те школе у Врњачкој Бањи сви смо читали своја саопштења,
само је Кијук везао из главе своју тему “Креацијом против зла”.
Касније, када сам ишчитао његова дела и боље упознао његову
стваралачку личност, схватио сам да целокупни његов интелек-
туални ангажман и није ништа друго до борба креацијом протим
зла, јединим оружјем које људи од књиге и знања имају. Због тога
сам му поверио да уреди моје две књиге (“Антологију српског ме-
тафизичког песништва “Од Растка до Растка” и збирку есеја и
приказа “Казивање у Србици”). Изабрали смо га и за јединог уред-
ника из матице у Редакцију часописа “Људи говоре”.
Етички и божански принцип у њему разлози су више да га из-
аберем за сарадника у свим важнијим пројектима које сам покре-
тао у животу и остваривао са њим. Друге моје колеге у матици, који
су сада редовни професори и декани на универзитетима, радо су
ме примали и дочекивали у “Мажестику”, на “Ушћу”, у рестора-
нима аласа на “Дунаву”, а само ме Кијук дочекивао домаћински у
својој кући. Тако је било и овог последњег нашег дружења пре чет-
рдесет дана. Јавио сам му са аеродрома да идем на сахрану сестре
у Крушевац и замолио да ми договори састанке са сарадницима
часописа “Људи говоре” који су од раније инсистирали да се срет-
немо. По пвратку из Крушевца примио ме је, са својом породи-
цом, опет домаћински, у кући. Миром тихог хришћанина који се
одавно изградио у вери, благим и топлим речима смирио ми је
бол за сестром више него ико у мојој фамилији. Ништа није пог-
решније изречено о Предрагу Р. Драгићу Кијуку него да је “оштар”,
“искључив”, “радикалан”. Биле су им то квалификације и када су
му одузели место председника Удружења књижевника на које га
је Скупштина књижевника Србије изабрала и када су га смени-
ли са места уредника “Књижевних новина”. Његов брилијантан
ум, хришћански мир у души који је освојио кроз веру, спремност
да се жртвује за друге који страдају, узвишен етички принцип и
његова јасна мисао сметали су свим властодршцима и њиховим
удворицама. Овог последњег сусрета сачекао ме је у својо кући, са
распоредом уговорених састанака са писцима. За један дан имали
смо 7 састанака, међу њима и са два академика из Европе. Није ми
дао да преноћим у хотелу, пошто сам сутрадан рано летео за То-
ронто, па нисам желео да му тако рано породицу будим. “Па, Раде,
брате, ми се нисмо ни испричали од ове трке данас! Какав Ваш
хотел?” И скоро целу ноћ смо препричали у његовој радној соби,
иако ми је госпођа Драгана спремила собу за спавање.
Био је и остао Велики Друг и Велики Уредник часописа “Љу-
ди говоре”.

Захвалност породице

Београд, 6. Фебруара 2012.

Драги пријатељи

Ганути смо вашом саборношћу којом сте размеђили просторну
удаљеност и заједно уз породицу се опраштали са Пеђом.
Хвала вам свима и на свему.
Ми, сада, уз мирну жишку кандила молитвено носимо своју ту-
гу, а деветог марта, на четрдесетодневицу, поново ћемо се покло-
нити нашем Пеђи и милосно замолити Господа да га пригрли у
свету првобитне красоте.
Својим животом, мислима и делима сведочио је да га је расту-
живао овај свет поремећене земаљске савести, а својом оданошћу
и љубављу према породици и пријатељима сведочио је своју ода-
ност, доброту и веру у постојање добрих људи – доброг Човека.
Ова неописива туга не умањује нашу свест о томе да је наш Пеђа
у свом животу превалио стотине и стотине година уз свој страдал-
ни народ, сведочећи то, колико својим књигама, толико и књига-
ма других писаца о којима је писао и говорио. Сведочио је то и по-
свећеничком, скоро апостолском Љубављу према Истини која је
била и остала суштина васцелог његовог бића – овде, а сада и Тамо,
у крилу свога Родитеља.

Захвална породица:

супруга Драгана,
ћерка Марија и син Ранко.