Вјекослав Вукадин
Има тренутака…
Има тренутака када човек хоће
а не може да говори…
Држим у рукама часопис
“Људи говоре” који ми је послао
Предраг Драгић Кијук…
Руке подрхтавају
Глас се скаменио
Ћутање поцрнело
Какво је време трен
У коме се изусти
Хвала
И вечно чека одговор
Рећи Предраг…
И помислити на увек истог човека…
Да ли се судбина може разумети
И другачије…?
Слободан у леденом дану
У коме знам ко је та звезда
И тај бескрај
Петар В. Арбутина
Над светлим гробом Кијуковим
Драги Пеђа,
Данас се у име Удружења књижевника од тебе не опрашта ни нај-
бољи, ни најстарији, ни најугледнији. Ја сам само скромни сведок
величине и значаја твојих земаљских дана и живота, који се није
препунио собом и живљењем већ смислом и мисијом; да собом
треба потврдити своје дело и да истину бивања и трајања треба ос-
вајати и сведочити свакога дана, како си ти то радио. Твоје дело је
одавно надрасло просечан људски живот, велику и значајну био-
графску белешку у неком овдашњем или светском лексикону; твој
живот је одавно постао симбол непристајања на лаж и сталне теж-
ње за Истином у Богу и божјем Промислу. Није лако ходати тим пу-
тем, није лако бити земаљски сведок и небески јемственик исти-
не када те “све ране свога рода боле”, када ти поделе пролазе кроз
срце, као што су теби пролазиле, када мириш браћу и онда када
сви мисле да су омразе и поделе превладале. Драги мој пријатељу
опрости ми сада што сам био малодушан онда када си само ти ве-
ровао, могао сам само да наслутим колики је твој бол због подеље-
не браће, али знам колико су велике твоје молитве биле којима си
призивао слогу и саборност, ум и разум, љубав и праштање. Сво-
јим примером, племенитошћу и благошћу мирио си непомирљиво,
блажио омразе и указивао браћи на Христа и брата у Христу. Да,
само тиме се стиче плата на небу и несаница и немир на земљи.
И једно и друго си носио достојанствено, радовао се свакој новој
књизи, поздрављао нова имена у књижевности и храбрио оне ста-
рије и посустале. Веровао си и вером себе утврђивао у постојању, од-
носу према ближњима, колегама и послу у Удружењу књижевника,
Српској књижевној задрузи, многим удружењима у Србији и дија-
спори, свуда где су те звали и где си својим умом и разумом, зна-
њем и послањем припадао и несебично помагао не штедећи себе.
У временима несклоним људима као што си ти био, у време-
нима када је требало бити човек међу људима над тобом и нама,
твојим сарадницима и пријатељима, стално је лебдела мисао Иве
Андрића из писма Младобосанцима: “Говориће вам: “Изгорећете
брзо, о узалудно! Иза вас ће остати само пепео!” Одговорите им;
“Нека, бар ће се знати да смо били ватра, а иза вас ће остати слинав
траг као из пужа.”” И нека буде тако, нека се данас и заувек зна ко је
ко, све док има очију да виде и ушију да чују.
Рано си кренуо путем којим ћемо сви једнога дана кренути – пу-
тем ка Небеској Србији која ће с тобом бити боља исто толико ко-
лико ће ова у којој ми трошимо земаљске дане бити лошија. Нека
ти је вечна слава, драги мој пријатељу, и нека ти Бог душу прости.
Молитва, суза и слово за
Предрага Р. Драгића Кијука
Редакција и Клуб часописа “Људи говоре”, који излази у Торонту,
Заједно са Српско-канадским удружењем писаца “Десанка Мак-
симовић” из Торонта, одржали су парастос члану Редакције часо-
писа “Људи говоре” и дугогодишњем пријатељу и сараднику Удру-
жења писаца “Десанка Максимовић”, истог дана када је овај зна-
чајни српски мислилац, књижевник и филозоф сахрањен у Београду.
Помен су служили преосвећени владика канадски Георгије,
уз саслужење свештеника Василија Томића, Милоша Путића и
Милутина Вељка.
После службе за душу упокојеног, о упокојеном Кијуку гово-
рили су владика Георгије, Катарина Костић, Миро Микетић и
Радомир Батуран.
Владика канадски Георгије
Предраг Р. Драгић Кијук
Књижевник, аутор бројних студија и есеја, приређивач и аутор
преко двадесет књига.
Сачинио је обимну и детаљну антологију “Средњевековна и
ренесансна српска поезија од 1200. до 1700. године”.
Инспирисан овом књигом, најпознатији савремени британски
композитор класичне музике, Xон Тавнер, компоновао је дело
“Посланица љубави”.
Најзначајније Кијуково дело је као приређивача и главног уред-
ника обимне грађе у двотомном издању под насловом “Catena
Mundi” или “Васељенске вериге”, која представља истинску ду-
ховну енциклопедију прецивилизацијског, првоцивилизацијског,
преисторијског и посебно христијанског српства. Да је само то
урадио, било би неизрецив допринос српској култури.
Интернационални биографски центар Ст. Томас Плејс из Енг-
леске прогласио га је једним од 100 најзначајнијих слободних мис-
лилаца у свету.
Дуго година обављао је дужност главног и одговорног уред-
ника “Књижевних новина”. Остаће забележено да све време док је
он био главни уредник, сваки број “Књижевних новина” имао је
на насловној страни тему Косово. Са његовим одласком ова тема
је скинута са листе приоритета “Књижевних новина”.
Својим прилозима часопису “Људи говоре”, дао је и виши ду-
ховни ниво и озбиљност целокупном листу, а свакако да је његов
лекторски и уређивачки рад огромно допринео да дело млађег
Мире Микетића “Кроз пакао и натраг” добије на свом формалном
исказу и ауторској зрелости.
Као особа Предраг Драгић, наш Кијук, био је јако топао човек,
благе и толерантне природе, скромне појаве и нарочито је доми-
нирао као човек који је умео да потре сваку своју гордост и поред
огромног знања које је поседовао и дубоке мисаоности коју је умео
да досегне својом проницљивошћу. Кијуковом смрти, Српски ин-
телект и Српство укупно, изгубило је изузетан мисаони драгуљ,
али је Небеска Србија, оно место где наши Свети чекају на сваког
од нас, да донесемо своје одговоре на њихова питања. Небеска
Србија је богатија за једну звезду ка којој младост српства треба и
има чему да стреми.
Вјечнаја памјат.
Катарина Костић
Сећање на Пеђу Кијука
Сећање – које не може то да буде, не сме то да буде. Док изговарам
ту реч као разлог нашег вечерашњег окупљања: да сећањем на дра-
гу особу која је управо напустила овај свет одамо последњу пош-
ту, умиримо себе да је нећемо заборавити, што је све тачно, што и
овога пута као и увек чинимо, не полази ми за руком да Предра-га
Драгића Кијука преселим у моје сећање на њега. Видим га и слу-
шам га изблиза, или издалека, или читам његове текстове, оче-
кујући нове. То је нешто што постоји и траје годинама, деценијама,
као духовна, умна, емотивна, космичка, али увек и отаџбинска
енергија која оживотворује, осмишљава бит српског народа. Нај-
лакше је набрајати његове књиге од којих су неке бесмртна дела, да
споменем само зборник у два волуминозна тома “Catena Mundi”
(1992), према оценама многих, “духовну енциклопедију српског на-
рода”. Па да на то надовежем моја сећања на Пеђу из тог периода,
када сам у Матици исељеника Србије, која је била издавач те дра-
гоцене књиге, имала прилику да слушам Пеђине оригиналне фи-
лозофске поставке; па да се присећам како ми је Милан Дачовић,
за кога је Пеђа говорио да у својој племенитости запоставља свој
таленат, да би га што више открио код других, објашњавао теоло-
шки метод који је Пеђа увео у савремену српску филозофију. Ла-
ко је набрајати такве детаље као сећање на “најобразованијег
Србина”, како смо још онда говорили за Пеђу.
Као сећање могу да споменем и интензивну сарадњу, у трајању
од два месеца, у току две године узастопце (2004-2005), када сам са
Предрагом Драгићем Кијуком, у његовој породичној кући, састав-
љала Монографију СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА. Колико су ми са-
мо значили наши вишечасовни разговори. Ништа необично. То го-
воре сви његови сарадници јер Пеђа Кијук је Богом дани беседник.
Сва таква сећања на личном плану могу се некако поднети.
Могу некако да издржим и веома моћно, пристрасно осећање нак-
лоности према Пеђи као књижевном критичару јер је о мојој фак-
тографској поезији, како сам је сама назвала, дао доста исцрпну
анализу и сврстао је у значајна песничка остварења на српском
језику.
И да сам се мање дружила са Пеђом Кијуком него што јесам,
сматрала бих да је сарадња и пријатељство са таквим умним го-
ростасом довољан разлог да кажем себи да је његов утицај на мене
као писца, и уопште, од огромног значаја.
И све то бих данас могла поднети као сећање на тог свестра-
ног ствараоца и племенитог човека, да у мени не покуља превише
снажан утисак чим замислим Пеђу као говорника у јавности. И
то није само зато што је изузетно обдарен говорник. То је везано
за оно о чему говори и како то преноси на друге. И какав повод,
разлог и смисао има свако његово јавно излагање. Јуче сам одслу-
шала траку са промоције листа “Збиља” у Вршцу, новембра 2006.
године. У паноу смо били уредник “Збиље”, Момир Лазић, Пред-
раг Драгић Кијук, глумица Јасмина ………… и ја. Пеђа се обраћао
аудиторијуму као да је део њега. Започео је своје излагање са кон-
статацијом да се нама и у даљој прошлости дешавало да забора-
вимо да се бавимо сами собом. Насупрот томе други се увек баве
нама и то на нашу штету. Сажетим, а свеобухватним поступком,
подсетио је на протеривање Срба из Хрватске, не само у “Олуји”,
већ и пре и после тога, затим је врло уверљиво размонтирао хо-
ливудску монтажу Сребренице. У аргументовању наших греша-
ка и пропуста зауставио се тачно на време, реченицом “Срби нису
ништа бољи, нити гори од других и зато сам ја међу вама, да заједно
анализирамо пропусте, да вам укажемо на текстове у “Збиљи” из
којих се сазнаје истина, захваљујући савести аутора који пишу
за тај лист. Потенцирао је, као и Лазић, да треба да имамо много
таквих листова и часописа у којима се тумаче догађаји на прави
начин. Указивао је на значај организовања скупова на којима се
људи обавештавају о новим опасностима које се нагињу над Срби-
јом; упозоравао да треба стално примењивати нову и што адек-
ватнију стратегију да се избегне, или бар ублажи даље круњење и
истањивање српског националног бића. Користећи своје темељно
знање из историје, увек је у правом моменту наводио личности из
српске историје који су подизали прст опомене. Овога пута освр-
нуо се на текст у “Збиљи” о Владану Ђурђевићу који је још 1909.
године, у својој књизи објављеној у Лајпцигу, у Немачкој, упозорио
свој народ и европску хуманитарну јавност, да су Срби већ тада
били осуђени на политичку смрт: “Зар није читав наступајући, 20.
век, био испуњен покушајима да се изврши нихилизација Срба и
да се дефинитивно избришу из историје.”
Указујући на такве текстове, Кијук истовремено потенцира
њихов значај у враћању народног достојанства, јер “српски народ
то заслужује”. И онда са посебном интонацијом преноси своје
сазнање, тако да га присутни доживљавају као завештање: НЕМО-
ГУЋЕ ЈЕ УНИШТИТИ ЈЕДАН НАРОД КОЈИ ПРЕДСТАВЉА ФЕ-
НОМЕН У ИСТОРИЈИ ДРЕВНИХ НАРОДА, НЕМОГУЋЕ ЈЕ
ПОНИШТИТИ СРПСКИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ФЕНОМЕН И ПО
СВОЈОЈ ДИЈАСПОРИ. ТЕЛО СРПСКОГ НАРОДА ЈЕ НА ЈУЖНО-
СЛОВЕНСКОМ БАЛКАНУ, АЛИ ЊЕГОВА ДУША, ЊЕГОВО
СРЦЕ КУЦА У ЊЕГОВОЈ МЕТАФИЗИЧКОЈ ДИЈАСПОРИ У БЛИ-
ЗИНИ МАТИЦЕ. ТО СРЦЕ ЈЕ ХИЛАНДАР И ОНО ДОИСТА
КУЦА ВИШЕ ОД ОСАМ ВЕКОВА. ТО ЈЕ РАЗЛОГ КОЈИ ДАЈЕ
УВЕРЕЊЕ ДА СЕ СРБИ КАО НАРОД НЕ МОГУ ИЗБРИСАТИ
ИЗ ИСТОРИЈЕ. АЛИ ЈЕ НЕОПХОДНО ДА СВИ МИ, А НЕ ПО-
ЛИТИЧАРИ – ЈЕР ПОЛИТИЧАРЕ ТРЕБА УВАЖАВАТИ КАДА
ТО ЗАСЛУЖУЈУ, АЛИ ИХ НЕ ТРЕБА ОБОЖАВАТИ – ДА МИ,
НАРОД, ТРЕБА ДА СЕ ВРАТИМО СЕБИ И ДА ПРЕСТАНЕМО
ДА БУДЕМО ГЕРМАНОФИЛИ, ФРАНКОФИЛИ, АНГЛОФИЛИ,
ГРКОФИЛИ, РУСОФИЛИ – ДА ТРЕБА, НАЈЗАД, ДА ПОСТАНЕ-
МО, СРБОФИЛИ.
Много је било таквих наступа у јавности Предрага Драгића
Кијука, много их је било до последњег дана његовог живота. До
јуче су га фасцинирано слушали млади Срби окупљени око ДВЕРИ
СРПСКИХ. На њих мислим све ове дане и на новодолазеће младе
људе који верују у себе, а самим тим и у своју отаџбину, који имају
потребу и хоће да верују да таквих националних барда као што је
Предраг Драгић Кијук, који знањем и мудрошћу посипају утаба-
не, као и нове стазе, Србија има довољно да се очува национално
достојанство и пренесе на будућа поколења.
На таквог Пеђу Кијука мислим кад не могу да га сместим у
своја сећања. Јер нам је потребна његова жива реч чији ехо одје-
кује у етеру. Неугасива, неуморна, стимулативна, охрабрујућа реч;
притом промишљена, знањем натопљена, веродостојна реч и на-
равно, превасходно српска, за Србе и због Срба.
СА ТАКВИМ ПРЕДРАГОМ ДРАГИЋЕМ КИЈУКОМ НЕ МОГУ
СЕ ОПРОСТИТИ, НЕ МОГУ ГА СМЕСТИТИ У СЕЋАЊЕ, И
ДОК ТО ПОКУШАВАМ, ЊЕГОВЕ РЕЧИ ОДЈЕКУЈУ У НАРОДУ.
Миро Микетић
Предраг Р. Драгић Кијук
Истакнути српски књижевник и филозоф, Предраг Р. Драгић Ки-
јук, потпредсједник Одбора за одбрану слободе и права Удружења
књижевника Србије, дубоко мисаони човјек, бесједник искрене,
узвишене, правдом и слободом надахнуте српске ријечи, одсе-
лио се у вјечну Небеску Србију, а нас је оставио скамењене необјаш-
њивим болом за братом у Христу који је потребан читавом народу.
Његова дјела су преведена на 10 свјетских језика. У свом народу
је творио и зборио као прави, узвишени интелектуалац, изузетне
опсервације и унутрашње снаге да стопи мисао и ријеч у чудесну
бесједу као брану злу да нас све не потопи. С правом га је Ин-
тернационални биографски центар “Св. Томас Плејс” у Енглеској
2010. године прогласио за једног од 100 најбољих слободних мис-
лилаца у свијету.
У Торонту сам понудио мом пријатељу др. Радомиру Батурану
да буде рецезент и уредник моје трилогије “Кроз пакао и натраг”.
Радомир је предложио да је боље да ме он упозна и препоручи
Предрагу Драгићу Кијуку, који ће то боље од њега урадити. Раде
је све средио и тако сам ја у мају 2009. године дошао у контакт и
упознао Предрага, на чему сам му доживотно захвалан.
Док смо радили на редактури рукописа и припреми за штам-
пу, спонтано се изградило изузетно међусобно повјерење, разуми-
јевање и пријатељство. Пошто се и рукопис моје трилогије “Кроз
пакао и натраг” бавио судбином нашег народа, конкретно стра-
дањем 30 Срба из Црне Горе у повлачењу кроз Метохију, Санџак,
Босну, Хрватску и Словенију пред комунистичком војском Јоси-
па Броза и хрватских фашиста Анте Павелића, издајом савезника
и стријељањем ових мученика у Словенији и враћањем назад же-
на и дјеце, то су се и наши разговори водили о страдању Срба у
“логорском 20. веку”, како је Пеђа говорио. Нијесам прије њега ни-
када прије срео тако узвишеног, разумног човјека, који је снажније
осјећао бол наше горке судбине, почевши од 1941. год. па на овамо.
Причао ми је о људима, о догађајима, о његовом тешком животу,
јер сви режими који су наступили са комунизмом, па сви остали
иза њега, нијесу му дозволили не само да слободно мисли и осјећа,
него ни елементарну слободу да ради. Није могао слободно ни да
пише оно што је спознавао и целим бићем доживљавао. Увијек су
биле пратње, прислушкивања и покушаји да се прихвати њему
недостојних сарадничких послова партијских и државних серви-
са. Предаг је прошао кроз пакао можда и тежи од онога о коме
говори моја трилогија.
Његова је велика врлина, која ме плијенила, да се никада није
истицао, никада се није гордио својим знањем, никада себе узди-
зао, а још мање другима судио или их понижавао. Имао је велико
разумијевање за људе. “Миро, желим да сваки грађанин моје зем-
ље буде слободан и сигуран, да сваки наш писац, филозоф, умјет-
ник буду бољи од мене, да будемо у духовном јединству и у добру
и у злу и да се сви зналачки, са планом, одупиремо злу. Тек тако
уједињени могли бисмо да носимо терет свог народа. И можда
бисмо успјели довести ову унакажену земљу у неке свјетлије дане,
што Србија заслужује”, говорио је сабрано и тихо. Познавао је све
српске интелектуалце, књижевнике, филозофе, теологе, истори-
чаре, уметнике, политичаре… Имао је своје мишљење о њима, али
га никада није користио у сврху личних напада и обрачуна са
њима. Носио је у себи терет Српске Крајине, Републике Српске,
носио је терет трагедије Срба са Косова и Метохије, осакаћења
Србије, као и терет уништења Ловћена и понижење Великог Њего-
ша кога су комунисти са усташама уковали у бетонску тврђаву.
Објелодањивао је истину о тим свим догађајима, а није пропустио
прилику да помогне српским јунацима у Хагу. Његова писања о
Среберници су интелектуално поштена, саосјећајна са жртвама
свих народа који су тамо страдали у грађанском рату, али и брана
да се неофашисти светски сакрију фалсификовањима и пропа-
гандистичким политичким лажима. Кијук се увијек ангажовао у
трагању за истином и њеном одбраном.
Када је прочитао први дио мојих рукописа, једне вечери у мом
стану, устаде, гледа ме у очи, не трепће. Стави руку на моје раме
и рече: “Мој драги Миро, нећу рећи колико сам уређивао књига,
али ћу рећи да се никада нисам тако лако опредијелио да се при-
хватим овог посла. Кад сам завршио послиједњу страницу првог
дијела ове трилогије, донијео сам одлуку да уредим ову књигу,
јер она мора изаћи и објелоданити истину ове људске катастрофе.
Ово је књига која заслужује своје рађање. Ово је доказни мате-
ријал о којем свет не зна, материјал који ће помоћи историчарима
да схвате и детаљније проуче душу страдалника и истину тога до-
ба. Национални покрет монархиста у Србији и Црној Гори кому-
нисти и њихова диктаторска власт затрпали су тонама лажи чи-
таве породице, читав покрет, читав народ, а оне који су страдали
стрпали су у провалију заборава. Ја ћу Миро, прочитати други део
твоје књиге, а ти завршавај трећи. Тако, ако Бог да, 2010. године
изнећемо свом народу праву истину о том добу.” И тако су почели
наши заједнички дани пријатељства које нећу заборавити док живим.
Колико су интелектуалци ценили Кијука и колико га је народ
волио, навешћу само неколико примјера.
Сјећам се припреме за промоцију трилогије у Нишу и разгово-
ра са др Миланом Петровићем, професором правног факултета у
Нишу. Телефон зазвони у Предраговом стану. Предраг се јавља:
– О, Ви сте, професоре.
– Јесам, Предраже. Прочитао сам трилогију “Кроз пакао и
натраг” Мира Микетића. Без сумње, књига је од великог значаја,
вредна истина о којој се није знало. Спреман сам да организујем
промоцију у Нишу, али има само један услов.
– Који, сад услови?
– Ви да говорите о књизи јер наши студенти Вас очекују већ ду-
го времена. Морате Ви да говорите о овој теми која и те како инте-
ресује студенте права и филозофије, само ако је саопшти човјек
као ви. Ако пристајете на тај услов, само реците када долазите, а ми
ћемо да пошаљемо кола за Вас и господина Микетића.
Тако је и било. Сала на Правном факултету била је препуна. Би-
ло је преко 200 студената Правног и Филозофског факултета и
велики број грађана Ниша.
Сличан случај се десио и са промоцијом у Чачку, као и у Београду.
Саме те промоције су мени још више потврдиле сопствено са-
знање колико је то велики српски интелектуалац кога цене све
генерације народа. За мене ће личност Предрага Драгића Кијука
остати стожер српске интелектуалности, људскости, енциклопе-
дија знања, са највећим вриједностима хришћанског интелектуал-
ца и грађнанина префињених манира пријатности и разумијевања.
Био је неуморни стваралац на српској њиви културе, и нустраши-
ви борац за права и слободе човјека.
Нека је срећан и благословен пут његове душе у рајско насеље
Небеске Србије, а његовим земаљским остацима нека је лака та
груда Божје и Српске земље под којом ће почивати!.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШ ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ!
Радомир Батуран
Кијуку у помен
Ако се за некога може рећи да га је убила брига за свој народ, онда
се, са великом сигурношћу, то може рећи за Предрага Р. Драгића
Кијука. Цео дан децембра 21. и ноћ између 21. и 22. провели смо у
разговорима о Србији и српском народу, њиховој невеселој ствар-
ности, прошлости и будућности и мисији часописа “Људи говоре”
који смо заједно уређивали. Нисам срео човека који, са толико сми-
рености, знања и бола, говори о свом народу. Дубоко је патио и
пророчки говорио о Косову, расрбљавању Срба и Србије, и прима-
њу непријатеља за пријатеље на које се ослонила актуелна Србија.
Био је “крв јуначка, душа девојачка”, како каже српска народна мудрост.
За сваког правог човека бар су три догађаја света у животу сва-
ког људског бића: рођење, то јест свети чин крштења; венчање, од-
носно заснивање породице и увећање породице и народа; смрт –
одвајање вечне душе од тела пропадљивог.
Они који не поштују ове свете чинове човековог живота, не мо-
гу се човеком ни назвати. И поводом смрти великог хуманисте,
мислиоца, књижевника, философа прословили су и људи и нељуди.
Ако је истина да човек умире, онда он умире два пута: једном
физичком смрћу умировљеног тела, а други пут метафизичком
смрћу људског заборава. Пеђа Кијук овом другом смрћу никада не-
ће умрети. Толико су велика и сувише стварна његова дела и дела-
ња да њега људи никада неће заборавити. Ево, прве вечери зала-
ска његовог тела у земно упокојење, а душе његове у вечне про-
сторе метафизичке осећајности и саборности српских „светлих
гробова”, дело његово и иза гроба дела у народу његовом ко и пре
гроба. Сигуран је знак и овај парастос који му држе Срби у То-
ронту у истом дану када га сахрањује његова породица, кумови,
пријатељи и српски народ у Београду. Док се “елан витал” његовог
чудесног бића четири дана борио да га отме од смрти после пред-
убоког можданог удара, сви органи његовог тела, сем најглавнијег
за мислиоца, савршено су функционисали. Функционисала је и
сувише стварна људска осећајност и метафизичка конекција са
овим обореним горостасом духа српског, па смо му палили свеће
за живот и молили се у нашим црквама, кућама, аутомобилима, на
ауто-путевима од Београда и Бањалуке, и свих градова Србије и
Српске, преко Москве и Петрограда, Беча и Берлина, Франкфур-
та, Ротердама и Штокхолма, Париза и Лондона, до Торонта и Ван-
кувера, Лос Анђелеса и Њујорка, Сиднеја и Окланда… молили
смо се Господу да нам Кијука спаси. Људи снују, а Бог одлучује.
Велики Кијук се упокојио у Господу, а ми му данас палимо свеће
за душу и држимо парастосе свуда у свету где су расејани бројни
поштоваоци његове личности и дела. У истом дану у ком су му
држали опело у Београду пре неколико сати, држимо му и ми по-
мен у овој часној, најстаријој цркви Светог Саве у Торонту, са на-
шим преосвећеним Владиком Георгијем пред олтаром.
Ништа не бива случајно под капом небеском. Наш Велики
Друг, Пеђа Кијук, био је, јесте и остаће велики у душама и свести
нас који ћемо ускоро кренути за њим, а још већи у нараштајима
оних који долазе. Јесте и биће онолико велики колико је велико
његово дело или колико су били и јесу велики 30 хиљада вршњака
гимназијалца Растка Петровића који су остали у сметовима Срп-
ске Голготе па им је бесмртни Растко испевао величанствену по-
ему “Велики Друг”. Надахнути том поемом и Растковом чудес-
ном прозом “Људи говоре”, сагласили смо се са Пеђом да часопи-
су за српску књижевност и културу, који смо пре четири године
покренули у Торонту, дамо име “Људи говоре”. А само 40 дана
пре његове смрти сагласисмо се у његовој кући у Београду да уве-
демо и нову рубрику “Српска Голгота”. Бог није дао да је заједно и
реализујемо. Зебем како ћемо одржати и ту рубрику и часопис без
Кијука. А био је уредник каквог више никада нећемо задобити у
Редакцији “Људи”: саветник, посредник до аутора и њихових ру-
кописа у матици и расејању, жива енциклопедија знања, повере-
ник и курир до аутора и претплатника у Србији, Српској и Црној.
Речју, био је мозак часописа “Људи говоре”. И то све “у свом руху
и о свом круху”. Сваки његов рукопис који смо објавили преузе-
ли су други часописи и сајтови на интернету.
О његовим књигама говорићемо ускоро на посебној књижев-
ној вечери њему у част. Вечерас ћемо рећи само толико да ништа
више није написао ни сачинио него монументалну књигу “Catena
mundi”, задужио би свој народ да вечно живи. А написао је више
значајнијих књига да су их скоро све превели страни издавачи на
више светских језика: “Антологија средњовековног и ренесансног
српског песништва”, “The Little Legacy”, “Кушач и искупитељ”,
“Bestiarium humanum”, “Атлантократија као идеал Језуита”,
“Europe versus Europe”, “Излазак у игру”, “Уметност и зло”…
Бранио је све оклеветане и прогнане мислиоце у Србији и све-
ту и све српске патриоте који су бранили свој народ и државу, а
осуђени на хиљаде година затвора. Ушао је у најстроже селекције
слободоумних мислилаца света. Сагорео је бранећи српски народ
и српске земље од србомрзитеља, самомрзаца и самопорицатеља
и “милосрдних бомбардера”. Његова метафора “логорски век”,
којом слави 20 век, прихваћена је у културним круговима Европе.
Упознао сам га на једном скупу корчуланске Филозофске шко-
ле, која је осамдесетих протерана у Србију. На једном симпозијуму
те школе у Врњачкој Бањи сви смо читали своја саопштења,
само је Кијук везао из главе своју тему “Креацијом против зла”.
Касније, када сам ишчитао његова дела и боље упознао његову
стваралачку личност, схватио сам да целокупни његов интелек-
туални ангажман и није ништа друго до борба креацијом протим
зла, јединим оружјем које људи од књиге и знања имају. Због тога
сам му поверио да уреди моје две књиге (“Антологију српског ме-
тафизичког песништва “Од Растка до Растка” и збирку есеја и
приказа “Казивање у Србици”). Изабрали смо га и за јединог уред-
ника из матице у Редакцију часописа “Људи говоре”.
Етички и божански принцип у њему разлози су више да га из-
аберем за сарадника у свим важнијим пројектима које сам покре-
тао у животу и остваривао са њим. Друге моје колеге у матици, који
су сада редовни професори и декани на универзитетима, радо су
ме примали и дочекивали у “Мажестику”, на “Ушћу”, у рестора-
нима аласа на “Дунаву”, а само ме Кијук дочекивао домаћински у
својој кући. Тако је било и овог последњег нашег дружења пре чет-
рдесет дана. Јавио сам му са аеродрома да идем на сахрану сестре
у Крушевац и замолио да ми договори састанке са сарадницима
часописа “Људи говоре” који су од раније инсистирали да се срет-
немо. По пвратку из Крушевца примио ме је, са својом породи-
цом, опет домаћински, у кући. Миром тихог хришћанина који се
одавно изградио у вери, благим и топлим речима смирио ми је
бол за сестром више него ико у мојој фамилији. Ништа није пог-
решније изречено о Предрагу Р. Драгићу Кијуку него да је “оштар”,
“искључив”, “радикалан”. Биле су им то квалификације и када су
му одузели место председника Удружења књижевника на које га
је Скупштина књижевника Србије изабрала и када су га смени-
ли са места уредника “Књижевних новина”. Његов брилијантан
ум, хришћански мир у души који је освојио кроз веру, спремност
да се жртвује за друге који страдају, узвишен етички принцип и
његова јасна мисао сметали су свим властодршцима и њиховим
удворицама. Овог последњег сусрета сачекао ме је у својо кући, са
распоредом уговорених састанака са писцима. За један дан имали
смо 7 састанака, међу њима и са два академика из Европе. Није ми
дао да преноћим у хотелу, пошто сам сутрадан рано летео за То-
ронто, па нисам желео да му тако рано породицу будим. “Па, Раде,
брате, ми се нисмо ни испричали од ове трке данас! Какав Ваш
хотел?” И скоро целу ноћ смо препричали у његовој радној соби,
иако ми је госпођа Драгана спремила собу за спавање.
Био је и остао Велики Друг и Велики Уредник часописа “Љу-
ди говоре”.
Захвалност породице
Београд, 6. Фебруара 2012.
Драги пријатељи
Ганути смо вашом саборношћу којом сте размеђили просторну
удаљеност и заједно уз породицу се опраштали са Пеђом.
Хвала вам свима и на свему.
Ми, сада, уз мирну жишку кандила молитвено носимо своју ту-
гу, а деветог марта, на четрдесетодневицу, поново ћемо се покло-
нити нашем Пеђи и милосно замолити Господа да га пригрли у
свету првобитне красоте.
Својим животом, мислима и делима сведочио је да га је расту-
живао овај свет поремећене земаљске савести, а својом оданошћу
и љубављу према породици и пријатељима сведочио је своју ода-
ност, доброту и веру у постојање добрих људи – доброг Човека.
Ова неописива туга не умањује нашу свест о томе да је наш Пеђа
у свом животу превалио стотине и стотине година уз свој страдал-
ни народ, сведочећи то, колико својим књигама, толико и књига-
ма других писаца о којима је писао и говорио. Сведочио је то и по-
свећеничком, скоро апостолском Љубављу према Истини која је
била и остала суштина васцелог његовог бића – овде, а сада и Тамо,
у крилу свога Родитеља.
Захвална породица:
супруга Драгана,
ћерка Марија и син Ранко.