Предраг Р. Драгић Кијук

Истакнути српски књижевник и филозоф, Предраг Р. Драгић Ки-
јук, потпредсједник Одбора за одбрану слободе и права Удружења
књижевника Србије, дубоко мисаони човјек, бесједник искрене,
узвишене, правдом и слободом надахнуте српске ријечи, одсе-
лио се у вјечну Небеску Србију, а нас је оставио скамењене необјаш-
њивим болом за братом у Христу који је потребан читавом народу.
Његова дјела су преведена на 10 свјетских језика. У свом народу
је творио и зборио као прави, узвишени интелектуалац, изузетне
опсервације и унутрашње снаге да стопи мисао и ријеч у чудесну
бесједу као брану злу да нас све не потопи. С правом га је Ин-
тернационални биографски центар “Св. Томас Плејс” у Енглеској
2010. године прогласио за једног од 100 најбољих слободних мис-
лилаца у свијету.
У Торонту сам понудио мом пријатељу др. Радомиру Батурану
да буде рецезент и уредник моје трилогије “Кроз пакао и натраг”.
Радомир је предложио да је боље да ме он упозна и препоручи
Предрагу Драгићу Кијуку, који ће то боље од њега урадити. Раде
је све средио и тако сам ја у мају 2009. године дошао у контакт и
упознао Предрага, на чему сам му доживотно захвалан.
Док смо радили на редактури рукописа и припреми за штам-
пу, спонтано се изградило изузетно међусобно повјерење, разуми-
јевање и пријатељство. Пошто се и рукопис моје трилогије “Кроз
пакао и натраг” бавио судбином нашег народа, конкретно стра-
дањем 30 Срба из Црне Горе у повлачењу кроз Метохију, Санџак,
Босну, Хрватску и Словенију пред комунистичком војском Јоси-
па Броза и хрватских фашиста Анте Павелића, издајом савезника
и стријељањем ових мученика у Словенији и враћањем назад же-
на и дјеце, то су се и наши разговори водили о страдању Срба у
“логорском 20. веку”, како је Пеђа говорио. Нијесам прије њега ни-
када прије срео тако узвишеног, разумног човјека, који је снажније
осјећао бол наше горке судбине, почевши од 1941. год. па на овамо.
Причао ми је о људима, о догађајима, о његовом тешком животу,
јер сви режими који су наступили са комунизмом, па сви остали
иза њега, нијесу му дозволили не само да слободно мисли и осјећа,
него ни елементарну слободу да ради. Није могао слободно ни да
пише оно што је спознавао и целим бићем доживљавао. Увијек су
биле пратње, прислушкивања и покушаји да се прихвати њему
недостојних сарадничких послова партијских и државних серви-
са. Предаг је прошао кроз пакао можда и тежи од онога о коме
говори моја трилогија.

Његова је велика врлина, која ме плијенила, да се никада није
истицао, никада се није гордио својим знањем, никада себе узди-
зао, а још мање другима судио или их понижавао. Имао је велико
разумијевање за људе. “Миро, желим да сваки грађанин моје зем-
ље буде слободан и сигуран, да сваки наш писац, филозоф, умјет-
ник буду бољи од мене, да будемо у духовном јединству и у добру
и у злу и да се сви зналачки, са планом, одупиремо злу. Тек тако
уједињени могли бисмо да носимо терет свог народа. И можда
бисмо успјели довести ову унакажену земљу у неке свјетлије дане,
што Србија заслужује”, говорио је сабрано и тихо. Познавао је све
српске интелектуалце, књижевнике, филозофе, теологе, истори-
чаре, уметнике, политичаре… Имао је своје мишљење о њима, али
га никада није користио у сврху личних напада и обрачуна са
њима. Носио је у себи терет Српске Крајине, Републике Српске,
носио је терет трагедије Срба са Косова и Метохије, осакаћења
Србије, као и терет уништења Ловћена и понижење Великог Њего-
ша кога су комунисти са усташама уковали у бетонску тврђаву.
Објелодањивао је истину о тим свим догађајима, а није пропустио
прилику да помогне српским јунацима у Хагу. Његова писања о
Среберници су интелектуално поштена, саосјећајна са жртвама
свих народа који су тамо страдали у грађанском рату, али и брана
да се неофашисти светски сакрију фалсификовањима и пропа-
гандистичким политичким лажима. Кијук се увијек ангажовао у
трагању за истином и њеном одбраном.
Када је прочитао први дио мојих рукописа, једне вечери у мом
стану, устаде, гледа ме у очи, не трепће. Стави руку на моје раме
и рече: “Мој драги Миро, нећу рећи колико сам уређивао књига,
али ћу рећи да се никада нисам тако лако опредијелио да се при-
хватим овог посла. Кад сам завршио послиједњу страницу првог
дијела ове трилогије, донијео сам одлуку да уредим ову књигу,
јер она мора изаћи и објелоданити истину ове људске катастрофе.
Ово је књига која заслужује своје рађање. Ово је доказни мате-
ријал о којем свет не зна, материјал који ће помоћи историчарима
да схвате и детаљније проуче душу страдалника и истину тога до-
ба. Национални покрет монархиста у Србији и Црној Гори кому-
нисти и њихова диктаторска власт затрпали су тонама лажи чи-
таве породице, читав покрет, читав народ, а оне који су страдали
стрпали су у провалију заборава. Ја ћу Миро, прочитати други део
твоје књиге, а ти завршавај трећи. Тако, ако Бог да, 2010. године
изнећемо свом народу праву истину о том добу.” И тако су почели
наши заједнички дани пријатељства које нећу заборавити док живим.
Колико су интелектуалци ценили Кијука и колико га је народ
волио, навешћу само неколико примјера.
Сјећам се припреме за промоцију трилогије у Нишу и разгово-
ра са др Миланом Петровићем, професором правног факултета у
Нишу. Телефон зазвони у Предраговом стану. Предраг се јавља:
– О, Ви сте, професоре.
– Јесам, Предраже. Прочитао сам трилогију “Кроз пакао и
натраг” Мира Микетића. Без сумње, књига је од великог значаја,
вредна истина о којој се није знало. Спреман сам да организујем
промоцију у Нишу, али има само један услов.
– Који, сад услови?
– Ви да говорите о књизи јер наши студенти Вас очекују већ ду-
го времена. Морате Ви да говорите о овој теми која и те како инте-
ресује студенте права и филозофије, само ако је саопшти човјек
као ви. Ако пристајете на тај услов, само реците када долазите, а ми
ћемо да пошаљемо кола за Вас и господина Микетића.
Тако је и било. Сала на Правном факултету била је препуна. Би-
ло је преко 200 студената Правног и Филозофског факултета и
велики број грађана Ниша.
Сличан случај се десио и са промоцијом у Чачку, као и у Београду.
Саме те промоције су мени још више потврдиле сопствено са-
знање колико је то велики српски интелектуалац кога цене све
генерације народа. За мене ће личност Предрага Драгића Кијука
остати стожер српске интелектуалности, људскости, енциклопе-
дија знања, са највећим вриједностима хришћанског интелектуал-
ца и грађнанина префињених манира пријатности и разумијевања.
Био је неуморни стваралац на српској њиви културе, и нустраши-
ви борац за права и слободе човјека.
Нека је срећан и благословен пут његове душе у рајско насеље
Небеске Србије, а његовим земаљским остацима нека је лака та
груда Божје и Српске земље под којом ће почивати!.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШ ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ!