Миро Микетић

Предраг Р. Драгић Кијук

Истакнути српски књижевник и филозоф, Предраг Р. Драгић Ки-
јук, потпредсједник Одбора за одбрану слободе и права Удружења
књижевника Србије, дубоко мисаони човјек, бесједник искрене,
узвишене, правдом и слободом надахнуте српске ријечи, одсе-
лио се у вјечну Небеску Србију, а нас је оставио скамењене необјаш-
њивим болом за братом у Христу који је потребан читавом народу.
Његова дјела су преведена на 10 свјетских језика. У свом народу
је творио и зборио као прави, узвишени интелектуалац, изузетне
опсервације и унутрашње снаге да стопи мисао и ријеч у чудесну
бесједу као брану злу да нас све не потопи. С правом га је Ин-
тернационални биографски центар “Св. Томас Плејс” у Енглеској
2010. године прогласио за једног од 100 најбољих слободних мис-
лилаца у свијету.
У Торонту сам понудио мом пријатељу др. Радомиру Батурану
да буде рецезент и уредник моје трилогије “Кроз пакао и натраг”.
Радомир је предложио да је боље да ме он упозна и препоручи
Предрагу Драгићу Кијуку, који ће то боље од њега урадити. Раде
је све средио и тако сам ја у мају 2009. године дошао у контакт и
упознао Предрага, на чему сам му доживотно захвалан.
Док смо радили на редактури рукописа и припреми за штам-
пу, спонтано се изградило изузетно међусобно повјерење, разуми-
јевање и пријатељство. Пошто се и рукопис моје трилогије “Кроз
пакао и натраг” бавио судбином нашег народа, конкретно стра-
дањем 30 Срба из Црне Горе у повлачењу кроз Метохију, Санџак,
Босну, Хрватску и Словенију пред комунистичком војском Јоси-
па Броза и хрватских фашиста Анте Павелића, издајом савезника
и стријељањем ових мученика у Словенији и враћањем назад же-
на и дјеце, то су се и наши разговори водили о страдању Срба у
“логорском 20. веку”, како је Пеђа говорио. Нијесам прије њега ни-
када прије срео тако узвишеног, разумног човјека, који је снажније
осјећао бол наше горке судбине, почевши од 1941. год. па на овамо.
Причао ми је о људима, о догађајима, о његовом тешком животу,
јер сви режими који су наступили са комунизмом, па сви остали
иза њега, нијесу му дозволили не само да слободно мисли и осјећа,
него ни елементарну слободу да ради. Није могао слободно ни да
пише оно што је спознавао и целим бићем доживљавао. Увијек су
биле пратње, прислушкивања и покушаји да се прихвати њему
недостојних сарадничких послова партијских и државних серви-
са. Предаг је прошао кроз пакао можда и тежи од онога о коме
говори моја трилогија.

Његова је велика врлина, која ме плијенила, да се никада није
истицао, никада се није гордио својим знањем, никада себе узди-
зао, а још мање другима судио или их понижавао. Имао је велико
разумијевање за људе. “Миро, желим да сваки грађанин моје зем-
ље буде слободан и сигуран, да сваки наш писац, филозоф, умјет-
ник буду бољи од мене, да будемо у духовном јединству и у добру
и у злу и да се сви зналачки, са планом, одупиремо злу. Тек тако
уједињени могли бисмо да носимо терет свог народа. И можда
бисмо успјели довести ову унакажену земљу у неке свјетлије дане,
што Србија заслужује”, говорио је сабрано и тихо. Познавао је све
српске интелектуалце, књижевнике, филозофе, теологе, истори-
чаре, уметнике, политичаре… Имао је своје мишљење о њима, али
га никада није користио у сврху личних напада и обрачуна са
њима. Носио је у себи терет Српске Крајине, Републике Српске,
носио је терет трагедије Срба са Косова и Метохије, осакаћења
Србије, као и терет уништења Ловћена и понижење Великог Њего-
ша кога су комунисти са усташама уковали у бетонску тврђаву.
Објелодањивао је истину о тим свим догађајима, а није пропустио
прилику да помогне српским јунацима у Хагу. Његова писања о
Среберници су интелектуално поштена, саосјећајна са жртвама
свих народа који су тамо страдали у грађанском рату, али и брана
да се неофашисти светски сакрију фалсификовањима и пропа-
гандистичким политичким лажима. Кијук се увијек ангажовао у
трагању за истином и њеном одбраном.
Када је прочитао први дио мојих рукописа, једне вечери у мом
стану, устаде, гледа ме у очи, не трепће. Стави руку на моје раме
и рече: “Мој драги Миро, нећу рећи колико сам уређивао књига,
али ћу рећи да се никада нисам тако лако опредијелио да се при-
хватим овог посла. Кад сам завршио послиједњу страницу првог
дијела ове трилогије, донијео сам одлуку да уредим ову књигу,
јер она мора изаћи и објелоданити истину ове људске катастрофе.
Ово је књига која заслужује своје рађање. Ово је доказни мате-
ријал о којем свет не зна, материјал који ће помоћи историчарима
да схвате и детаљније проуче душу страдалника и истину тога до-
ба. Национални покрет монархиста у Србији и Црној Гори кому-
нисти и њихова диктаторска власт затрпали су тонама лажи чи-
таве породице, читав покрет, читав народ, а оне који су страдали
стрпали су у провалију заборава. Ја ћу Миро, прочитати други део
твоје књиге, а ти завршавај трећи. Тако, ако Бог да, 2010. године
изнећемо свом народу праву истину о том добу.” И тако су почели
наши заједнички дани пријатељства које нећу заборавити док живим.
Колико су интелектуалци ценили Кијука и колико га је народ
волио, навешћу само неколико примјера.
Сјећам се припреме за промоцију трилогије у Нишу и разгово-
ра са др Миланом Петровићем, професором правног факултета у
Нишу. Телефон зазвони у Предраговом стану. Предраг се јавља:
– О, Ви сте, професоре.
– Јесам, Предраже. Прочитао сам трилогију “Кроз пакао и
натраг” Мира Микетића. Без сумње, књига је од великог значаја,
вредна истина о којој се није знало. Спреман сам да организујем
промоцију у Нишу, али има само један услов.
– Који, сад услови?
– Ви да говорите о књизи јер наши студенти Вас очекују већ ду-
го времена. Морате Ви да говорите о овој теми која и те како инте-
ресује студенте права и филозофије, само ако је саопшти човјек
као ви. Ако пристајете на тај услов, само реците када долазите, а ми
ћемо да пошаљемо кола за Вас и господина Микетића.
Тако је и било. Сала на Правном факултету била је препуна. Би-
ло је преко 200 студената Правног и Филозофског факултета и
велики број грађана Ниша.
Сличан случај се десио и са промоцијом у Чачку, као и у Београду.
Саме те промоције су мени још више потврдиле сопствено са-
знање колико је то велики српски интелектуалац кога цене све
генерације народа. За мене ће личност Предрага Драгића Кијука
остати стожер српске интелектуалности, људскости, енциклопе-
дија знања, са највећим вриједностима хришћанског интелектуал-
ца и грађнанина префињених манира пријатности и разумијевања.
Био је неуморни стваралац на српској њиви културе, и нустраши-
ви борац за права и слободе човјека.
Нека је срећан и благословен пут његове душе у рајско насеље
Небеске Србије, а његовим земаљским остацима нека је лака та
груда Божје и Српске земље под којом ће почивати!.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШ ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ!

Слични текстови


Радомир Батуран
Кијуку у помен

Владика канадски Георгије
Предраг Р. Драгић Кијук

Петар В. Арбутина
Над светлим гробом Кијуковим

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026