Значај трокњижја Кроз пакао и натраг Мира Микетића

Када су професора естетике Зорана Гавриловића питали новина-
ри  НИН-а, у Брозово време, који је за њега већи писац: Крлежа
или Андрић, мудро се спасао политичке пацке, али је спасао и
позвање естетичара уводећи и трећег писца. Рекао је: “Крлежа је
најпотребнији, Андрић најмудрији, а Црњански најпоетичнији”.
Овим да је Крлежа “најпотребнији” вероватно је мислио да је нај-
комунистичкији, што Крлежи, свакако, пристаје, а Анрић јесте нај-
мудрији и Црњански најпоетичнији и за естетичаре и за обичне
читаоце. Ми данас, ни у Београду, а камоли у Торонту, немамо пот-
ребе да прибегавамо сличним компарацијама када говоримо о
књигама Кроз пакао и натраг Мира Микетића. После ишчитавања
све три књиге: Крст и петокрака, Сузе и крв и Пакао помислио
сам да су оне једне од најзначајнијих књига које су се појавиле
овде међу нама у Торонту у последње две деценије. Кажем то и да-
нас јавно на њиховој промоцији јер имају све што добра мемоар-
ска хроника треба да има и који валер више:
– аутентично памћење и казивање младог учесника догађаја;
– усклађеност унутрашњег проживљавања вишеструке патње
и спољашње форме њеног искреног исказивања;
– интелектуалну дубину казивања;
– интелектуално поштење хроничара;
– течан стил и богат језик приповедања;
– наталожено искуство децениског бележења;
– мудре консултанте (проф. Јоветића и филозофа Кијука);
– додатно документовање сопственог искуства изјавама пре-
живелих учесника, аутентичним уговором између комуниста и
усташа и чланцима академика;
– документовање стриповима и писањем европске и америчке
штампе из времена догађања о којима тротомна хроника говори;
– изузетно стручно уређене и опремљене књигае.
А тај валер више који има ова хроника јесте да су сви догађаји
о којим се у њој казује извијени из преосетљиве душе детета, пре-
широке и претопле, које је прошло током братоубилачког грађан-
ског и светског рата у Југославији од 1941. до 1945. Све што је у овом
трокњижју речима осликано, преломљено је кроз искрено, широ-
ко и топло срце детиње које су стравични поступци и зверска суро-
вост одраслих заледили и скаменили. Тој димензији ових књига
дајем предност над свим осталим.
Као да аутор исписује крвљу из ожиљака привидно залечених
рана детета које је прошло тај крвави пут са својих 9-10 година све
догађаје са злог пута Друге српске Голготе – повлачења српских
четника из Црне Горе и њихових породица, од Васојевића, Мето-
хије и Рашке, прко Босне, Хрватске и Словеније, до Аустрије и на-
зад, одакле их преваром враћају енглески официри у закатанче-
ним вагонима до стрелишта у свим шумама северне Словеније.
Своју Голготу и Голготу своје браће, сестара, исписника и нешто
старијих “историчара”, својих родитеља, бака и дека, комшија Пе-
овчана и “ђедова”, како оних из Пеовца, тако и  оних из читаве
Црне Горе и рашке Србије, с којим је ову крваву стазу газио, ис-
писује Миро Микетић читавих 57 година. Дечије искуство ката-
строфичних догађања имало је довољно времена  да се кондезује,
сталожи, да га провери искуством зрелијих и писменијих, профе-
сора Јоветића, на пример, али и да сачува ону непатворену аутен-
тичност, благост, искреност и маштовитост широке дечје душе
и срца који су се откравили и у овом писању опет прокрварили.
Ратна школа Мира Микетића су сви ти трауматични догађаји
кроз које је прошао. Од тих свих грозота ужаса неуништива душа
детета се бранила каменим оклопом. Она се, у ствари, прелила у
душе својих “ђедова”, а душа “ђедова” се прелила у душу дечако-
ву и одбраниле је да се сва у камен не претвори. Високи хума-
нитет, љубав и пожртвованост “ђедова” сијају и у паклу у коме
се актер ове хронике нашао. Касније, скоро читавог свог живота,
извијао им је ову спомен-хронику. Јер, љубав и пожртвованост
ближњих биле су делотворне  и на његовом голготском путу. То
је она топла, величанствена страна ових књига којом се и у паклу
заогрнула згњечена душа детета. Из “запрета” ђедова и у хаду се
она вине у небеса. Дечачић Миро, разговара и са Сунцем и са Ме-
сецом, тепа им, али се и љути на њих што му боље не греју тело
кроз залеђену Босну, што му не донесу свежину Комова док се
у сточним вагонима враћа кроз Метохију, или што му “мјесец-
ђед”, у лику старца, прориче пакао пред Лијевче пољем. Закриља
“ђедова” била су далеко хуманија и плодотворнија школа у којој
се наш аутор људскости научио и о њој истепао заветне приче о
својим “ђедовима”. А његови “ђедови” су сви старији људи у збегу
који су бринули о њему исто онолико, ако не и више, колико и ње-
гови родитељи, Бранко и Анђа, баке Василија и Јелица.и рођене
деде, Вјеко и Пеко, јер је његов отац водио и бринуо се о целом збе-
гу, а мајка бринула о млађем брату и сестри, носила им храну и
одећу док је није тифус оборио. “Ђедови” су били стална заштит-
на крила Мирова који им је посхумно извезао ову заветну хро-
нику. Поред Пеовчана, Мирови су “ђедови” и војвода Павле и
ђенерал Дража пред које су га “ђедови” истурали да их он поздра-
ви испред њих када су посећивали збег и дизали га у небо. Зато
су ове заветне књиге, снажно мотивисане, уосталом, као и сваки
прави завет.
Поред ратне “школе ђедова”, Миро Микетић имао је и “школу
историчара”. А “историчари” су дечарци од 15 година, брат му Ми-
лорад и стриц Микета. Стално у пару, наспрам усамљеног девето-