Значај трокњижја Кроз пакао и натраг Мира Микетића

годишњака, или под закриљем “ђедова”, и у збегу међу њима вла-
да бинарна опозициа. Дечарци ситуирају у историјски контекст
свако место, реку, планину преко којих пролазе, знају и шта су
тушеви и локомотива, и што су видели и што нису. Иако им Миро
опонира ироничним шалама и дури се на њих, завиди им што су
другари, али и пуно учи од њих, а они се подсмевају дечијем нез-
нању, његовој искрености и дурљивости.
Оволико добро мотивисане и доживљене заветованости на-
шао сам још само у два права песничка опела и тећем романеск-
ном: у Плавој гробници Милутина Бојића, поеми Велики Друг и
роману Дан шести Растка Петровића. Песник Бојић држи опело
крфским мученицима у чијој је сахрани, у дубине јонског мора, и
сам учествовао када више није било ни стопе земље да их сахране
на малом оствру Виду. А песник Петровић, у посвети поеме Вели-
ки Друг записује: “За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака
који помрше у Албанији”. И Бојић и Растко прешли су Албанску
Голготу. Бојић као зрео човек и песник, а Растко као ученик другог
разреда гимназије. Низ Чакор су заједно сишли у избегличкој
бежанији. После 20 година и Миро Микетић, са 9 година, сишао
је низ Чакор у збегу, али у супротном правцу. Оба писца ишли су у
правцу звезде спаса – у сусрет савезницима. И једнима и другима
савезници су били манипуланти, а према Мировом збегу и лаж-
ни и цинични. Бомбардовали су колону мученика непрестано да
помогну Брозу, партизанима и усташама да их докусуре пре гра-
нице. Предали су их убицама у руке. Од читавих скала патње ис-
клесани су басамаци силаска у пакао Албанске, у Растковом, и
Босанске Голготе, у Мировом случају. И поема, и роман, и хрони-
ка о Голготама једног и другог злог пута, и за појединца, и за по-
родицу, и за војску и за народ, испричане су кроз свест дечака од
15 година у Растковом, а 10 у Мировом случају. Кроз душу обојице
струје таласи патње као хорови вечности и прерастају у универ-
зални бол за све људе и народе, са знатном разликом и форме и
суштине поеме, романа и хронике. Растко Петровић је песник, и
то авангардни, између два светска рата, а Миро је хроничар изме-
ђу једног истовремено братоубилачког и светског, и другог брато-
убилачког рата, оба без савезника. Рекосмо, Миро Микетић није
песник, али се поступком праћења струјања свести дечака од 10
година винуо до спознаје хроничара-песника. Добро је што смо
наше беседе о трокњижју Кроз пакао и натраг започели песмом
Плава гробница. И ове књиге Мира Микетића јесу заветно опело
његовим “ђедовима” и свим страдалницима Друге српске Голготе.
Још је један разлог зашто ову књигу сматрамо толико значајном.
И поред упечатљивих описа злодела небраће, књиге Кроз пакао и
натраг не позивају на освету, него на љубав за ближњег, у духу
искреног православног верника. Миро Микетић није против ево-
луције, али јесте против револуције и њене јакобинске правде.
Није он случајно на крају прве књиге Крст и петокрака прештам-
пао аутентичан документ, споразум између југословенских кому-
ниста и хрватских усташа из 1925. о “уништавању свег српског и
православног” (Баш тако пише у овом уговодру). А на крају друге
књиге Сузе и крв  одговор британског академика Ребеке Вест неко-
ректном рецезенту књиге В. Дикина Утврђена планина, а на крају
треће књиге Пакао говор академика Матије Бећковића Безгробна
војска, на првом опелу тој војсци после 60 година у Словенији, а
никада ни у Црногј Гори ни у Србији. Књиге Мира Микетића нити
се свете нити суде. Позивају нас да све костурнице ближњих про-
нађемо, достојно и оплачемо и опојемо и миримо се над њима. По-
зивају нас ове књиге да никада више једни другима зло не чинимо.
Пролазећи кроз оволику катарзу патње, исказане у овим књи-
гама, читалац се мора запитати и данас, када и бројни туђини србо-
мрсци и домаћи самомрсци руше све што је српско и српском на-
роду свето, јер је у крви стечено, да ли је 1941. било паметније ићи
за Черчилом и Стаљином и међусобно се истребљавати, биће и
битије свог народа уништити, или се сви окупити око својих све-
тиња, око свог сопства и сачувати их. Питамо се да ли су за Србина,
његову породицу, народ и државу, у хаосу светског рата, чији ко-
витлац још никада није заобишао Србију између Истока и Запада,
претежнији умови Јосипа Броза, Милована Ђиласа, Моше Пијаде,
Радована Зоговића, или Драгољуба Михаиловића, Слободана Јова-
новића, Николаја Велимировића, Јована Дучића… После читања
хронике о мучеништву тридесет хиљада српских четника и њихо-
вих породица из Црне Горе у Првом југословенском грађанском
и Другом светском рату, у задаху данашњих свежих рана Другог
југословенског грађанског рата, злодела почињених у њему на
свим странама и разарања пљачкање свега што је народ пола ве-
ка ствара (уз обилату помоћ истих лажних савезника); после раза-
рања вековног и традиционалног: средњовеквних храмова, мос-
това, фабрика, привреде, школства, културе, војске, цркве и држа-
ве, не можемо а да се опет не запитамо да ли је паметно ићи за
оним који су то све српско егзебистионистички разарали бомба-
ма “оплемењеним уранијумом”: за некаквим Соланом, Блером,
Клинтоном и Клинтоновицом или за Великим Русом, Великим
Кинезом, Великим Индусом, Великим Бразилцем… који нам ни-
када зло нису чинили. Је ли мудро данас да идемо за нечијим
Бором, Чедом и Вуком, а не за академицима: Коштуницом, Ча-
вошким, Екмеџићем, Бећковићем, Кијуком  или младим вођама
Петровићем, Димитријевићем, Нешићем, Обрадовићем…
Уз метафизику тротомне хронике Мира Микетића овде сам
само гласно размишљао и постављао покоје питање, а катарза
ових књига, онима који их прочитају, даће ваљане одговоре.
Због свега што сам рекао представљајући књигу Кроз пакао и
натраг сматрам је једном од најзначајнијуг књига које су објавили
аутори из Српске заједнице у Канади у последње две деценије.

У Торонту, 16. 1. 2011.