Оливера Доклестић

Тражимо сличности – жмуримо на разлике

Када је велики математичар, филозоф, проналазач, историчар,
правник, лингвиста, један од посљедњих људи из Западне Европе
са широким, енциклопедијским знањем, Готфрид Вилхелм фон
Лајбниц, најчувенији Лужички Србин, који се потписивао старо-
словенски и њемачки, и који је у 17. години живота, 1663. године,
одбранио рад под називом Disputatio metaphysica de principio indi-
vidui, већ у тако раном животном добу, окружен ратовима, по-
харама и разарањима, вођен урођеним животним оптимизмом и
позитивизмом, дошао до закључка да се свијет уситњава, дијели,
да су разлике много важније од сличности, и да треба озбиљно по-
радити на заједништву, и свему ономе што људе зближава и по-
везује, а не инстистирати на ономе што раздваја и удаљава кроз
разлике. Велики научник, у души оптимиста, био је један од пре-
теча идеје европског мира и заједништва, а своје теоретско знање
из филозофије преточио је у математичку дисциплину инфините-
зималног и диференцијалног рачуна, која се бави граничним ври-
једностима, преко којих је могао да докаже своје тврдње о слично-
стима, користећи заједнички и непосредни језик мисли свих на-
рода и свих људи на исти начин. У теорији бесконачно малих ври-
једности готово да се свим појавама, свим народима и свим јези-
цима, може пронаћи заједнички почетак. Лајбниц је био свије-
стан свог славенског поријекла и свакако да се интересовао за исто-
рију и коријене свог народа, дубоко усађене међу Германе. Било је
то оно вријеме када су Словени на југу Европе, на Балкану тако-
ђе гајили националне и слободарске осјећаје, али под стегама раз-
них туђих управа, Млетачке републике, Аустрије, Угарске и Турске.
Данас опет живимо у времену уситњавања, тражења разлика,
са доминантном идејом стремљења Уједињеној Европи, која до-
носи јединствене стандарде, норме живота, у времену које мар-
гинализује значај историје и све оно што је било јуче у корист
супрематије садашњости и будућности. Суштинска Европа, као
континет мира и слободе, требала би да буде јединство разлика,
свих оних бескрајно малих дивергенција које постоје међу на-
родима, али са јединственом премисом, да су разлике минорне у
односу на све оно друго што је заједничко и слично.
Словенски народи, као највећа, најмногољуднија групација
породице народа, у Европи, народа који су раздијељени религи-
јом, државним границама и системским устројствима, имају по-
себну улогу у Европи, у толикој мјери да нико и никада више не
може да оповргне тај значај.
Излагање сам започела подсјећањем на Лајбница, великог на-
учника из племена Лужичких Срба, народа славенског најстра-
далнијег, према коме је свака или скоро свака власт за посљед-
њих хиљаду и пет стотина година, била маћехинска, и под који-
ма су они, ипак, уз све вјековне недаће, успјели, мирни, радишни,
покорни, носили дубоку вјеру у своју самобитност, да, не само
опстану, као народ, већ и задрже свој национални и културни
идентитет, на тлу данашње Њемачке. И то је фантастичан прим-
јер истрајавања и хришћанске трпељивости, која их краси, осо-
бина која је старија и од самог  времена када су прихватили хриш-
ћанство као религију.
Долазим са југоистока, из Црне Горе, региона залива Бока Ко-
торска, који чине општине Херцег Нови, Котор и Тиват са око
80.000 становника, гдје је туризам основна привредна грана, гдје
су први хотели изграђени прије више од 110 година. Због вјеко-
вних сучељавања великих цивилизација и култура, највише
под утицајем Источног и Западног Римског Царства, она је оста-
ла капија Истока и Запада. Вјековно преламање утицаја правос-
лавља, које се прво везивало за Констатинопољ, затим управу
Немањића, потом, Москву, и католичанства, уско повезаног са
Светом столицом, папом и Венецијом, и мухамеданства, по ути-
цајима Отоманске Империје, Велике Порте и Истамбула, учи-
нило је да је локално родољубље и очување сопственог иденти-
тета било најважнија и неисцрпна одлика становништва у Боки
Которској, на коју се надовезивала каменита држава гласовитих
јунака, слободарски Пиемонт, Црна Гора. Кроз улаз у Боку Ко-
торску вјековима су пролазили бродови разних империја и осва-
јача, пријатеља и непријатеља, од Римљана, Грка, Турака, Мле-
чана, Француза, Руса, Аустријанаца и Угара, Њемаца и Талијана.
Од толиких војски и окупација, домаћи, аутохтони, словенски
живаљ, прихватао је понешто од њихових особина и понашања,
и уткао у своје навике и обичаје, али је задржао највише својих,
славенских особености. Одувијек је Бока била важна стратешка
тачка, као географско подручје, мирна лука, добро привјетриште
у вријеме невремена, и као завучени, скривени акваторијум, за
бродове бјегунце и флоте нападачких, ратничких армада, за кон-
тролу пловидбе читавим Јадраном, све до Отрантских врата. Тек
у овом добу, након много вјекова, Бока Которска више није војна
база, војно упориште. Њена популарност иде у другом правцу,
захваљујући природним одликама, највише клими и морфоло-
шким облицима, увалама, као зимовник луксузним јахтама, из
читавог свијета, а посебно као дио УНЕСКО-ове културне и при-
родне баштине. Љепота једног од најчувенијих залива свијета,
које неки називају и јужним фјордом, и који се из сателита види
као плави лептир раширених крила, већ се надалеко прочула, те
је Залив ушао у редовне обиласке  великих крузера у њиховим
шетњама Средоземљем.
Бока Которска синоним поморске вјештине, у више од 12 вје-
кова дугој традицији, с поносом истиче везе са Русијом, којој је
мала Бока поклонила неколико својих сјајних капетана који су

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Немања Девић
Сећања и завет доктора Рајса

Радослав Узелац
Усташки злочини у Врховинама

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026