Тражимо сличности – жмуримо на разлике

узнапредовали до адмиралског чина у балтичкој и црноморској
флоти: Матија Змајевић, браћа Војновићи, а Марко Ивелић је
био руски гроф. И један сјајан дипломата, изутено надарен чов-
јек за трговину и послове, по имену Сава Владиславић, у име рус-
ког цара, направио је савез са Кином. У Перасту, у кући Марка
Мартиновића, сјајног математичара и поморског капетана, 17
синова руских бољара учило је поморске вјештине. Мимо поли-
тичких веза са царском Русијом, највише од доба Петра Великог
и Катарине Друге, Бока је могла да се похвали сјајним тргова-
чким везама са Црноморским и лукама на Азовском мору. Ства-
рањем нових насеобина у вријеме царице Катарине Велике, бро-
јни Бокељи, успјешни трговци, поморци и предузетници, насе-
лили су се у: Новоросијску, Маријуполу, Федосији, Керчу. Знаме-
нити Новљанин, Мирко Комненовић, касније министар здрав-
ља и социјалног старања у краљевској влади Југославије, почет-
ком 1914. године напустио је Боку и преко Грчке, Ниша и Прахо-
ва, бродом стигао у руску луку Рени, а потом се обрео у Одеси, и
даље ка срцу Русије, на фронт, ка Петерсбургу. Имао је повјерљив
задатак, у договору са руским Министарством рата и српским
војним аташеом, Спајлаковићем, да врбује Србе и Хрвате, војни-
ке у аустроугарској војсци, да пређу на страну Руса. У тој смјелој
акцији замјене ратних страна, под окриљем слободе за Русију,
за идеју свесловенства, око 30.000 добровољаца приступило је
руској војсци. Међу њима је било чак и 7.500 Француза са оку-
пираних територија Алзаса и Лорене. По слому Фебруарске рево-
луције, 1917. године, Мирко Комненовић је поново имао знача-
јну улогу “човјека од везе” са задатком извлачења из Русије пред-
сједника пале владе, Керенског. Комненовић је Керенском  по-
могао да се домогне француског адмиралског брода у луци Мур-
манск и са њима отплови за Париз.
Бока Которска, у саставу тадашње Краљевине Срба, Хрва-
та и Словенаца, била је једно од најзначајнијих прихватилишта
руских избјеглица, који су стизали из Севастопоља, Новоросиј-
ска, Одесе или, након краћег задржавања, из Цариграда. У пери-
оду од 1919. до 1923. године било је пет имиграционих таласа. Бје-
логардејске избјеглице и са њима народ уплашен од бољшевичке
одмазде, стизали су америчким ратним бродовима, трговачким
и путничким бродовима руског акционарског друштва “Рапид”,
француским, америчким и југословенским путничким бродо-
вима. Долазили су у јадранске луке прво без најаве, а потом по
тачно уређеном плану. Путници су прво одлазили на раскужи-
вање, у тзв. “контумација” (лазарет у Мељинама), а потом су
добијали смјештај у неком од хотела или импровизованих ста-
нова, у бокељским градићима. До јануара 1921. године забиље-
жено је да је у Боки нашло смјештај чак 12.473 руске избјеглице,
али је број оних који је прошао кроз залив, много већи. На бро-
довима је било много болесних, заражених опасним болестима,
великим богињама, тифусом, шарлахом, и тиме је појачавана
тензија опасности и страха од ширења епидемије и немогућнос-
ти збрињавања на адекватан начин свих оних који су то зах-
тјевали. Из Боке, као и из Дубровника, Сплита и Бакра, Руси су
упућивани у веће градове, индустријске центре у унутрашњости
југословенске краљевине. Међутим, Краљевина СХС, сиромаш-
на држава, опустешена у четворогодишњем рату, слобо привре-
дно развијена, чак ни у већим градовима није могла да обезби-
једи већи и удобинији прихват руских избјеглица. Од великог
таласа емиграната ипак је пар хиљада остало у Боки, а многи
међу њима су задужили домаће становништво, јер су унијели
нова знања, нарочито у школама, основним и средњим, или као
инжењери, градитељи, геометри, сликари.
На посредан или непосредан начин, Бока је имала везе и са
другим словенским народима. Између два свјетска рата, у хотел
Бока, у Херцег Новом, долазиле су групе чешких сликара, и зиме
проводили сликајући зелене, лијепе пејзаже Боке Которске. У свим
тим словенским везама, ево још и нашег нобеловца, књижевника
Ива Андрића, који има своју кућу у Херцег Новом, сада Клуб књи-
жевника, и кога Херцег Нови присваја на неки начин, гдје се ре-
довно, током љета у башти, а током зиме у сали, приређују књи-
жевни програми. Иво Андрић је студирао у Кракову, на Јагелон-
ском Универзитету. Андрић је као студент четвртог семестра слу-
шао у Кракову предавања сјајних великана пољске физофије и књи-
жевности: Игнација Хжановског и Станислава Виндакјевича и
Тадеуша Грабовског. Земља Јана Собјецког, сва исткана из снаж-
них покрета за слободу и самобитност, са “живом славом мрт-
вог краљевства”, у којој вјечно живи дух једног Мицкијевича,
Словацког или Красинског, оставила је несамјерљив траг у бу-
дућем стваралаштву Ива Андрића и пробудила у младићу из
Босне жељу да трага за прошлошћу, слободарске идеје за про-
мјенама. Андрић је признао професору Јагелонског Универзите-
та, Вилиму Франчићу,  новембра 1961. године, пошто је добио Но-
белову награду за књижевност, рекао је: “Између хиљаде депеша
које су ми дошле као честитке поводом добијања Нобелове наг-
раде за књижевност дубоко гануће у мени је изазвала депеша
ректора и Сената Јагелонског универзитета… И поново сам осје-
тио онај мирис краковских вртова из мојих прољећних шетњи
1914. године… Краков је оставио у мени нај-дубљи, неизбрисив
утисак…” Идућа година ће бити сва у знаку обиљежавања 50
година Андрићеве Нобелове награде и Херцег Нови ће бити један
од градова у том Андрићевом кругу: Травник, Вишеград, Београд,
Херцег Нови, а вјероватно и Беч и Краков, гдје је студирао.
Данас, овдје на овом све словенском конгресу, ми стижемо
са свих крајева свијета гдје живе Словени, у нади да ћемо уна-
приједити и градити везе својих праотаца, који су живјели за-
једно у  неким степама, шумама, језерима, на водним и копненим
пространствима. И нека нам буде мото: “Тражимо сличности,
данас жмуримо на разлике”.
(Саопштење са Међународног свесловенског конгреса који је одр-
жан у Кијеву 12 – 14. Новембра 2010)