Истргнуто из дневника туге

Гледам моје мало дете како раздрагано скакуће около не марећи за
свет, нити за оно што се дешава, нити шта ће бити сутра. Игра
се. Скакуће по травњаку, скупља цветове љубичица, тако невино,
тако драго. Одувек је волела то цвеће. Могла је сатима да га бере
док измишља причице. И овај пут је тако. Дошла је са новом при-
чом док је безуспешно покушавала да похвата сваки цвет, како јој
не би испадао из руку. Гледам је и знам да је морам оставити на
селу са дедом. Ту је безбедније. Она ме гледа њеним малим зеленим
окицама и не сумња шта јој спремам. Не сумња колико поку-
шавам да сакријем сузе, да изгледам срећна. Зар сам почела да
лажем и глумим пред сопственим дететом?
Упорно ме запиткује: “Мама, зашто си тужна?” Покушавам да
сакријем истину, али она и даље наставља својим малим, топлим
дечијим гласом да запиткује милион питања. Некад  сам била јако
раздрагана идејом што морам да јој поновим неколико пута исти
одговор, али овај пут имам осећај да понављам због себе, не због
ње. Желим сама да поверујем да је остављам у сигурним рукама,
али тешко ми је. Не, она је ипак најсигурнија поред мене.
Немам избора.
Спрема се рат. Чују се са свих страна свакојаке приче у које
нико не жели да поверује. Не желим да верујем тим причама. Тек
сам почела да живим. Мој муж, моје дете, моја породица – то је
сада најбитније. Не, није ме брига што се од једном сви мрзе. Како
могу? Зар не виде да постоји толико разлога да се воле? Ови људи
су смешни! Ово не може да потраје. Не сме!
Свему је крај. Онај живот који сам знала, ишчекивала, врто-
главо се мења. Како могу да се радујем? Због ње, због себе, због
кога тачно? Она остаје на сигурном, а ја остајем са надом да ће се
ово завршити пре него што и почне.
Враћам се у Сарајево. Град који никад није био мој, али којег
сам заволела због њега. Он је заиста диван човек. Дао ми је све оно
што сам желела у животу – љубав, породицу, разумевање. Сада се
бојим и за њега. Превише се бојим. Црни облаци таме се спуштају
на све нас. Знам, ако почне рат, и њега ће повести и сакрити од
мене. И он је најсигурнији када је са мном.
Осећам се тако слабо, толико слабо да не желим да то прихва-
тим и одбијам признати слабост. Не могу да се помирим са овим
ужурбаним променама. Рат је заиста почео! Све је кренуло наопа-
ко. Каткад се само чујем са њом. Опет ми поставља нека питања
на која немам одговоре. Лажем и кажем да смо добро. Какав грех
ја то чиним и за кога? Пита ме да ли сам добила слику што је деда
сликао. Јесам, срце ми је стало кад сам је видела. Ошишао јој је
дугу коврџаву косу, а није ништа рекао. Само је после објаснио да
није могао да је чешља, да му је изискивало превише труда. Знам,
моја мала девојчица је била тужна, а ја нисам била ту да га зауста-
вим. Није ми чак ни смела рећи да јој је криво, иако сам добро
могла прочитати из њеног гласића да јесте. Покушавала је да ме
поштеди тога, као да је осећала да то једноставно мора урадити,
јер бих и ја попустила. Не би ме разумела.
Време пролази. Ја сам и даље заробљеник у граду и не могу
да побегнем. Не желим. Не смем! Желим да останем близу њега,
желим да одем да будем са њом. Зашто не можемо да будемо сви
заједно? Ово је сулудо.
Последња шанса да одемо из Сарајева. Не знам да ли да при-
станем или не. Осећам се као да ја неког издајем, а опет, да ли, ако
останем, издајем њу? Живим од данас до сутра бојећи се својих
мисли, а не оног што се збива. Другарица ме приморава да крене-
мо да, ето, бар видимо када је последњи лет у који би се могле укр-
цати. Пристајем да кренем само због ње, он ме је наговорио да
морам ићи, да неко од нас мора бити са њом.
Ох, како мрзим ту његову доброту! Зашто мора да буде тако
праведан и добар? Зашто? Остаје да чува посао, пријатеље, не мо-
же да изда државу, пријатеље… А ја и она? Каже да ово ради и због
нас, да се, ако и он оде, онда одричемо свега за шта смо се борили
и стицали нашим трудом и радом. Не интересују ме шта смо сти-
цали, желим да се боримо опет, да кренемо испочетка, али барем
заједно. Како мушкарци знају бити сулуди са својим рационал-
ним размишљањем и осећајем за правду према њиховој логици.
Зашто их нису учили да се прво брину за своју породицу, а не да
се брину за државу, па ће онда они сви заједно да се брину за све
породице? Каква гнусна лаж, зар у то још неко верује? Не верујем
никоме, само желим да се све заврши. Рат никад ником добро ни-
је донео. Ово зујање, шуштање, фијукање ми недозвољава да ве-
рујем да из овог нешто може добро произаћи.
Идемо ка аеродрому, пролазимо поред муслиманских терито-
рија, а ни она ни ја нисмо свесне да се излажемо опасности. Пона-
шамо се као да смо заправо пошле још једном да се прошетамо
кроз град и да упамтимо места на којима смо испијале кафе и
јеле српску шниту. Претећи нас гледају цеви пушака, иза којих
непријатељско око прља наше постојање. Нисмо ми ни свесне шта
радимо. Стигле смо. Око нас људи, сви журе. Искривљене фаце и
намргођени осмеси нам говоре да не може бити горе. Ми се не
спремамо да идемо на летовање. Ова вожња неће бити удобна. И
није била. Стајали смо читаву вечност поређани као животиње у
кланици које чекају судњи час не знајући да ли ће можда неком
срећом њих поштедети. Бојим се! Снага ми долази мислећи на њу
и њене ручице када ме буде загрлила при првом сусрету. Знам,
зато сам у овом авиону. Морам да будем храбра – за њу, за њега,
за себе и нас.
Слетели смо на сигурно. Београд је ту, али некако се не чини као
да доброћудно прима непозване госте. Хаос, пометња. Нисам си-
гурна да ли се и ту иза неког ћошка можда крије неки поглед, нека
претња и немир.
Стигла сам. Била сам у праву, ово је било вредно да је ипак
видим, да сам ту крај ње. Не знам како даље, али важно је да је она
сада са мном. Сада смо бар нас две на сигурном. Он је обећао да
ће доћи и ми га чекамо.
Дошао је и тај дан, вратио нам се. Али, не, не и не! Опет та њего-
ва доброта која стреми ка нечем узвишеном, даљем. Каже да мора
да се врати. Каже да и његов пријатељ има дете, као наше, и да га
није видео месецима. Мора да се врати да га одмени, како би и он
отишао да види своје најмилије. Каже да не сме да буде себичан,
да он добро зна како је то кад неког желиш да видиш, а не можеш.
Знамо и ми како је кад неког кога волиш тако далеко и у сржи
опасности. Како је спавати, или, боље рећи, не спавати ноћима бо-
јећи се и очекујући неки шум, звук метка, који треба да наговести
да смо га заувек изгубиле. Зар он мисли да је то лако? Да је тако
лако живети и стрепети из дана у дан?
Молимо га да остане још један дан са нама, бар још један дан.
Она га моли. По цео дан га грли, а ја не могу да престанем да се
смејем. Сећам се оне проклете изреке да није добро ни бити пре-
више срећан, јер се нешто лоше спрема. Не могу да се зауставим,
смејем се, а осмех није мој. Ја нисам његов власник, јер ми није до
смеха. Он одлази, а ја се смејем. Није то срећа, нисам то ја. И она
се смеје са мном. Сви смо неприродно срећни. Сви га молимо да
не иде. Сви имамо тај предосећај да је ово последњи пут да смо
заједно. Он је тако тврдоглав, неће да слуша. Зашто не жели да нас
бар овај пут послуша? Његов проклети мушки понос!
Отишао је. Није нас послушао. Остао је тврдоглав, потпуно
глув за све наше вапаје, обећања, љубав.
Враћам се старој колотечини живота у малом граду. Мрзим
овај народ који ме гледа као странца, као неког ко не заслужује
да буде ту. Осећам срамне погледе разних мушкараца који поку-
шавају љигаво да се набацују без имало срама. Схватам да није ла-
ко бити двадесетшестогодишња жена, а камоли мајка. Захваљујем
Богу и молим га да ми га врати како би отерао ове погледе,
прљавштине и похлепе. Не могу са тим још да се борим, а морам.
Они ме не занимају, ал' зато сваки дан слушам понављања оних
огавних речи: “Лепа си, пусти нас да ти помогнемо, биће ти
лакше.”  Не желим њихову помоћ. Знам са којом ценом долази. Не
желим да је платим, имам превише поштовања према себи, својој
кћерци и њему. Људи су гадни и то све више схватам.

Петак 20. март 2009.
Питаш се, свеско, одакле нови рукопис на твојим листовима? То
сам ја, она мала девојчица са љубичицама са почетка приче. Про-
нашла сам те сасвим случајно и неочекивано, а нисам ни знала да
постојиш.