Бардом исти

Напомене o Крашевском поводом 200-огодишњице његовог рођења

Николаус Харнонцурт једном је рекао о Јохану Себастјану Баху
да у поређењу са њим “свако од нас је као мрав у подножју ве-
лике планине”. Исту реченицу може да изговори историчар књи-
жевности када приступи раду Јосифа Игнтија Крашевског, који
се састоји од, брзо рачунајући, више од 250 романа, 150 кратких
прозних дела, огромне збирке извештаја са пута, драмских дела,
велике историјске и књижевне студије, представе, збирке поезије,
новинарства, превода са неколико језика … И прикладно је још
додати да је свој посао као писац усклађивао са радом едитора
и издавача, уредника списа, налазећи у свему томе и време за дру-
штвени живот, музику, страст колекционара, сликање и цртање,
и на крају за преписку на неколико језика. Када покушавам да
пребројим његова дела, не могу да се одупрем зачуђености да у
том дугом низу томова нема књига неважних и без душе. Пре
много година писао је о овој црти дела Крашевског познати би-
блиограф Карл Естреихер:
“Пером својим расуо је у свет више од пола милиона примера-
ка својих дела, и то међу милионе читалаца и међу неколико ге-
нерација. Он није обичан надничар пера, надничар у хладном.
Шта напише, живо је, јер пише да би живео, има срце и гледа у
срце, разгрејан уживљавањем топлоте, топлотом греје”.
Марљивост, широк спектар интересовања, спознајна страст,
храброст у формулисању судова чинили су од њега једног од нај-
важнијих учесника интелектуалног живота савремене Европе.
Ове године обележава се 200 година од његовог рођења, посебна
је то прилика за размишљање о месту писца у пољској и европској
традицији.
Када сам пре неколико дана шетао улицама Виљнуса, схва-
тио сам да често мислим о Адаму Мицкијевичу, о његовим уни-
верзитетским пријатељима и наставницима, о Јуљушу Словац-
ком. Гостујући у местима везаним за њега, читајући спомени-
ке, подсетио сам се на одговарајуће цитате. Убрзо сам схватио
да, само неколико година после романтичара, истим улицама
ходао је студент Јосиф Игнатије Крашевски. Многи туристи до-
лазе у двориште манастира базилијанаца да се подсете да је овде
био затворен Мицкијевич и његови другови због рада у тајним
омладинским удружењима у Виљнусу, сећајући се слика из ро-
мантичне драме Задушнице. Мало ко се сећа сличног поглавља
живота Крашевског, који је ухапшен од стране руских власти
за организовање круга самообразовања. Крашевски је био зато-
чен од децембра 1830. до марта 1832. у манастиру у близини цркве
Светих апостола Петра и Павла у Антоколу и тзв. касарне св.
Игнатија. Провео је под истрагом 16 месеци. Ислеђивање је во-
дио сенатор Николај Новосилцов, који је био на лошем гласу.
Осумњиченом је претила смртна казна. Помињем то, јер су бо-
равци у затвору поражавајући по здравље, и тужна копча ове био-
графије. Више од 50 година касније, 1883 години, немачке власти
су спровеле ревизију у дрезденској вили Крашевског и притвори-
ле су га под оптужбом да шпијунира за Француску. Писац је био
под сталном полицијском присмотром већ дуже времена. И самог
Бизмарка је изазвао против себе 1870. и 1871. године када је, на стра-
ницама часописа “Недеља”, оштро критиковао његову политику.
Постаријег и болесног Крашевског је чекао једноипогодишњи бо-
равак у тврђави у Магдебургу, коју је напустио, уз кауцију, у но-
вембру 1885. да лечи болест плућа. Нажалост – било је сувише
касно за лечење. Неколико месеци касније, 19. марта 1887. године,
умро је у Лозани. Данас не мислимо о Крашевском као о роман-
тичном заверенику, или, да користим Мицкјевичев појам, о му-
ченику националне идеје. У међувремену, вреди у њим видети
дубоког аналитичара и истакнутог учесника политичке игре
која се одигравала у Европи, свесног ризика и смелости прихва-
тања изазова.
Враћам се, на тренутак, на улице Виљнуса. У свом одличном
водичу, песник Томас Венцлов писао је да је Јосиф Игнатије
Крашевски “у свом раду често преузимао теме из историје и ми-
тологије литванске. Подржавао је, такође, контакте са радници-
ма литванског националног препорода. А ако споминемо још че-
тири обимна тома монографије Виљнус од зачетака његових до
1750 године (1840-1842), и бројне реалистичке и лирске слике, изне-
нађење је да је град на Вилији тако ретко везан са Крашевским.
Вероватно – тешко је било сести поред Мицкjевича, али можда је
то и због тога што се биографија Крашевског сакрила иза његовог
огромног дела. Непознато му је било романтично самостварање,
тешко је видети код јунака из његових романа карактеристику
аутора. Крашевски је имао веома интересантан, компликован,
драматичан и мистериозан живот, а ипак – нема своје биографије
чији су детаљи познати изван круга познавалаца његовог ствара-
лашства. Можда ће годишњица његовог рођења побудити био-
графе да своје знање о Јосифу Игнтију Крашевском учине при-
ступним ширем кругу читалаца?
Ко би од љубитеља његовог писања желео да следи Крашевског,
морао би да се припреми за дуго путовање. Планирајући овај пут