Бардом исти

треба обележити на мапи, између осталих места: Варшаву, Рома-
нов, Белу Подласку, Лублин, Свислоч, Вилниус, Долхе, Волин (и
у овој земљи имања: Омелно, Гродек, Хубин), Житомјеж, Дрез-
ден, Краков, Познањ, Сан Ремо, Женеву, Магдебург… Замишљам
га као писца на путу, радозналог света, посматрача људи које је
сретато, ископавајући (такође у буквалном смислу јер је он био
археолог-аматер) трагове прошлости и пажљиво проучавајући са-
дашњост, гледајући на подељену Пољску и Европу у конфликту,
и истовремено у потрази за оним што је заједничко и универза-
лно. Исто тако, као велики романтичари, знао је да пажљиво
прати и бележи ствари, блиске, да не кажем – провинцијске, и
истовремено без сенке комплекса и са великим знањем учество-
вао је у културном животу Европе. Треба напоменути да је овај
пар екселанс европски писац постао за три европска народа ва-
жан учитељ у њиховој историји. Најважнију улогу је одиграо у
обликовању историјске свести Пољака. Обично није описвао као
навијач или непријатељ неке историјске школе, а и његово схва-
тање историје било је далеко од величања предака, од истражи-
вања у лавиринту догађаја њиховог месијанског смисла, као и од
скидања са пиједестала хероја из прошлости. У великој серији
романа (29 дела у 79 томова), писаној 20 година (1877-1876), која
обухвата целу пољску историју, од легендарне историје до осам-
наестог века, он је учио како да се разуме историјски процес,
обраћајући пажњу на дугорочне последице политичких одлука,
моралних трансформација и војних сукоба. Пошто данас често
размишљамо о питању судара цивилизација, вреди у великом
циклусу Крашевског увидети разноврсно, дубоко, историјско (и
истовремено у односу на савремени контекст) проучавање односа
између германског и словенског света. Поред свега, писац је био
веома одговоран у поштовању извора, пажњиво их је скупљао,
критички анализирао, да би их тек онда увео у садржај романа.
Иако је стварао живе ликове и занимљиве приче, читалац је све
време био свестан да судбина измишљених ликова је само изго-
вор за историјске догађаје изворно проверене. Крашевски није
ласкао читаоцу, није га водио скраћеним путем заплетеним ста-
зама историје, али ипак је зарадио велику љубав читалаца. И у
време када је у руском и пруском окупираном делу Пољске тешко
говорити о настави пољске историје, дао је Пољацима јединствен,
изузетно поуздан и ефикасан ток националне историје. Вреди на-
поменути да је Крашевски предузео реализацију овог импресив-
ног плана када је нова генерација писаца стављала у питање му-
дрост приповедаља о историји државе која не постоји и – можда
– неће постојати. Позитивисти су волели да усмере своју пажњу на
питања данашњице, да траже одговоре - да употребимо чувену
формулу Болеслава Пруса – “на велика питања епохе”. Може се
рећи да је историјски рад Крашевског био наставак романтичар-
ског програма откривања идентитета нације, као што је израже-
но у формули истакнутог критичара романтизма, Маурица
Мохнацког:
“Није довољно да знамо како смо сада. (…) Али мора да се има
потпора у нечему. Сваки народ домаћи, историјски, збивајући
се у историји света, као биљка је у патријархалном боравишту,
од семена на матерњем земљишту цвета и онда после благосло-
ва неба у високо, сеновито дрво расте. (…) Корен његов је исто-
ријска прошлост”.
Крашевски је вероватно одиграо важну улогу у процесу, да
користим речи Мохнацког, признања од стране Пољака “себе у
свом сопству”, које не би било могуће без знања, разумевања и
прихватања националне прошлости. Становницима некада по-
носне државе, деградираним на ниво домородаца који су се насе-
лили на територији подељеној између три снаге (што су предста-
вљала три различите културне и политичке идеје), дао је нешто
непроцењиво – заједничку историју. Он је недвосмислено иста-
као да не постоји супротност између очувања националних тра-
диција и учешћа у процесима од значаја за целу Европу. Није те-
шко замислити да је у другој половини деветнаестог века – према
таласу антиромантичких идеја и као наслеђе пораза јануарног
устанка, следећег неуспешног покушаја да се опорави национал-
ни субјективитет – могло се појавити искушење топљења у побе-
дничким, динамичним културама. У међувремену, Крашевски у
програму написаном 1872. (прилоком стогодишњице прве деобе
Пољске Републике) позвао је за чување свега онога што одређује
национални идентитет:
“Све што је особина пољског духа, што нас разликује, шта нас
чини, треба да задржимо, чак и ако је само под домаћим кровом.
За углађеност, да се не би штрчало из целине, за тобожњи напре-
дак (јер значај ово не захтева), држати се ових особина - било би
лакомисленост, подсмејати се њима – издаја, сузбијати их у деци и
не предавати следећим генерацијама – преступ. Слаже се оно шта
је пољско, са оним што је прогресивно и европско …”.
Крашевски је учио поштовању прошлости и традиције не са-
мо Пољака. Песник Чеслав Милош (сада леже један поред другог
у Народном Пантеону у краковској Скалци, иако се тешко могу
упоредити, вредно је видети у њима два наследника идеје Великог
Војводства Литваније) писао је о овом писцу 19. века у приручни-
ку за америчке студенте:
“Неке од његових школских студија и романа посвећеним ли-
тванским темама допринеле су препороду литванских национал-