Бардом исти

них осећаја”. У процесу формирања литванске националне све-
сти значајну улогу је одиграла поетска трилогија Анафјелас (1840-
1845), посвећена паганској Литванији, њеном језику, религији,
ритуалима и историји. Крашевски је постао Осјан, заслушан за
удаљене одјеке прошлости:
“Слушајте песму! Ова песма је устала из гроба
Прошлости ваше историју вам испева
На источном свету претке је видела,
И њиховим гласом синовима вели;
Песма за рођендан, венчање и битку
Старе колевке, старих гробова Литваније”.
На трећем месту вредно је поменути Немце, а посебно Сасe,
који још увек радо читају саксонску трилогију: Грофица Косел
(1874), Брухл (1875), Из седмогодишњег рата (1876). Ови романи,
који припадају најбољим достигнућима Крашевског, велико су
проучавање сличности и разлика између два организама и две
националне културе. Читалац може погледати покушај стварања
сталне везе међу њима, знајући да ће крајњи резултат ових напора
бити пад ове две земље.
Тешко је, проживљавајући годишњицу рођења Крашевског, не
споменути педесету годишњицу његовог великог рада као писца.
Догађаји који су се десили у то време, чине јединствени, мону-
ментални национални спектакл. Вишедневна прослава почела је
2. октобра 1879, заједно са доласком Крашевског у Краков, где су
га чекале 11 хиљада гостију. Поштовање писцу изразиле су деле-
гације из свих делова старе Републике Пољске, поклони – често
од велике уметничке вредности – били су дуго спремани и били
су повезани са делима слављеника. Дошли су и представници
пољске емиграције и страни гости. Прослава је сведочила о ау-
торитету писца, а за њега је била прилика да јавно коментарише
улогу писања и открије своје најважније мотиве. Одговарајући на
питање, шта ге је гурнуло на пут креативности и како је издржао
на њему, он је рекао:
“Сигурно је да није то била лоша жеља славе, ни награде, јер
нисам могао да очекујем прву, за другу се нисам осећао достојан.
Подстицај је била љубав према овој земљу, којој је судбина већ
била забијена у срцу детета као рана, до данас неизлечена. Милост
ова је истовремено била болест, ишле су заједно тако повезане да
их не би могло ништа раскинути, али пратила их је нада и дубока
вера да народи под законом Христовим не пропадају и не умиру,
да је наш народ, лишен независности, нестао као држава, као
народ има право и обавезу да постоји, и постајаће докле се сам не
одрекне живота или изврши самоубиство”.
Декларација писца, изречена у тако посебном тренутку (у ви-
ду брошуре раздата хиљадама учесника јубилеја и, такође, пре-
штампана у европској штампи), указује на интегритет културе
деветнаестог века. Јер је писац реалиста, пажљив познавалац ре-
алности европске политике, говорио о својој одансоти романти-
чној идеји о бесмртности народа. Не треба убеђивати читаоце ње-
гогових романа и новинарских чланака да Крашевски није био
погођен ксенофобијом и шовинизмом. Пишући о питањима наци-
је и цивилизације, никад није изгубио из вида индивидуалног
човека, његову субјективност, емоције, тежње. Овако је ову осо-
бину писања изразио (на маргини прочитаних извештаја из ино-
странства и сланих до варшавских новина) савремени истражи-
вач, Тадеуш Будревич:
“Mоже се рећи да за Крашевског питања држава и народа нису
била најважнија у животу Европе. Гледајући целу збирку препи-
ске, можемо видети да међу именима најчешће се појављују имена
људи и имена места. Људско лице и место, па субјекатска и кул-
турна перспектива, основни су однос егзистенције”.
Размишљања о Крашевском поводом те годишњице испре-
плетена су са приближавајућом годишњицом јануарног устанка.
Стварно – пораз овог напора могао би бити коначан ударац за
пољске тежње ка независности. Довољно je схватити трагичну
поенту: 5. августа 1864 годинe на нагибима варшавске цитаделе
Руси су погубили вођу устанка, Ромуалда Траугута и четири чла-
на Националне Владе. Ово се десило у присуству гомиле (30 000)
Варшављанина чије молитве је заглушио војни оркестар.Убијени,
рањени, прогнани, лишени имовине, принуђени на изгнанство –
тешко је израчунати све жртве устанка. Крашевски је лично у ја-
нуару 1863, непосредно пре избијања устанка, био упозорен да
му прети хапшење и напустио је Варшаву. Настанио се у саксон-
ском Дрездену, у који су достистизале све више и више трагичне
вести. Под њиховим утицајем написао је, користећи псеудоним
Болеславита, циклус готово документарних романа о догађајима
из 1860-1864 година. Посебан покушај да се направи биланс губи-
така и дијагноза поражене нације је пет томова Рачуна из перио-
да 1866-1869 године. У првом тренутку изгледају данас да су само
велике збирке чињеница из одавно прошлих времена, интере-
сантних само за историчаре. Вредно је, међутим, читати их као до-
кумент аутотерапије, као књигу писану у лице пораза од еми-
гранта, који је основао своју опсерваторију националних послова
у Дресдену. Преживљавао је лични неуспех, истовремено имајући
сазнање да је Пољска, такође, претрпела пораз, можда најтежи у
својој историји. Он није дао себи и својим сународницима јеф-
тину утеху, ни накнадни мит, него велику дозу самоспознаје, и на
крају – такође мало наде.
Да ли утицај Крашевског на савремене и будуће генерације
може да се пореди са утицајем великих романтичара? Мислим да
је његова улога била дискретнија, али не мања. У одржавању на-
ционалног континуитета у ери неуспеха његови романи су оди-
грали велику улогу, припремили су терен за највећа достигнућа
пољске прозе деветнаестог века – дела Пруса, Ожешкове и Сјенк-
јевича. Он је дао меру пољског романа, узео читаоцима из рука
француске романе, и усмерио њихову пажњу на пољске послове,
прошле и садашње.
Да ли је писац, који је некада уживо велики ауторитет, данас
некако заборављен, застарен? Оваквој тези поричу нова издања
његових дела и вечна популарност међу читаоцима. Ту су и нови,
одлични радови који осветљавају различите аспекте његовог ра-
да. Гледајући место (маргинално) овог писцa у школском обра-
зовању, мислећи на нове филмске или позоришне реализације,
тешко би било рећи да рад Крашевског пролази ренесансу. Када
користимо синтезе пољске књижевности деветнаестог века, виде-
ћемо да се аутор Старе басне помиње реда ради у њима. Ова-
ква ситуација постоји зато што Крашевски измиче чврсто уста-
новљеним поделама на романтизам и позитивизам у студијама
историчара књижевнсоти. Тешко га је, такође, јасно уклопити у
изразито политичке поделе тог доба. Издвојеност је можда кате-
горија која најбоље описује његову личност и позицију. Није то,
ипак, издвојеност охола, аристократска. Напротив, Крашевски је
у великој мери допринео демократизацији књижевних дела, уво-
дећи у своје романе личности из свих друштвених кругова и
намењујући свој рад веома широком кругу читалаца. Издвојеност
значи овде да је мислио на свој изузетан начин, независно и хра-
бро, способан за ревизију свог става.
Како читати Крашевског данас? Мислим да је актуелан модел
лектуре формиран у деветнаестом веку захваљујући његовим ро-
манима, који нуде читаоцу занимљиве измишљене светове, ори-
гиналне моралне и узбудљиве приче, а у исто време гарантује со-
лидну основу у фактима. Вредно је, што се досад ретко чинило и
чини, читати његов рад у односу на европске књижевности - ен-
глеску, француску, руску и немачку. Тада можемо увидети колико
је ангажован учесник европског дијалога писаца био Крашевски.

Са пољског превела Доминика Гапска, Познањ