Срећни Божић и дубина истине

Б. Вонгар, рођен 1932. као Сретен Божић у селу Горња Трешњевица
код Аранђеловца, савремени је српски писац који је светску славу
стекао пишући у Аустралији о животу и страдању староседела-
ца аустралијског континента. Када је његово прво романескно
дело Пут у Браглу било објављено у Америци, аустралијски пи-
сац Томас Кенели је у Њујорк Тајмсу написао да је Вонгарово уз-
будљиво писање у пуној мери одало почаст традицији Абориџина.
Оно је у Америци, док је у Аустралији трајало академско ћутање
и новински напади, било прихваћено као пионирски рад у коме
писац прави велики преокрет сагледавајући историју из угла
Абориџина, а не белих освајача који су логиком силе наметали
свој поглед на свет. Све Вонгарове приче биле су казане у првом
лицу са непатвореним разумевањем културе староседелаца и
блискошћу са неизмерном патњом људи којима није признавано
да то јесу.
Али управо то одсуство растојања узнемиравало је колонијал-
ну културу која је већ по објављивању првог дела почела да се пита
о Вонгаровом идентитету. Било је невероватно да Абориџини
нису ућуткани, да им није заувек одузет глас, да је вековним про-
гоном и истребљењем њихово питање до краја историје скинуто
с дневног реда. Убрзо су новинари прогонитељи славодобитно
открили да Вонгар није Абориџин него усељеник из Србије и
да као такав нема право да у првом лицу говори о староседео-
цима. Аустралијска новинарка Маргерит Џонс јурећи да открије
сензацију узвикнула је “Sretеn Bozic means Merry Christmas in
Serbian!” То није право име, говорили су његови опоненти не же-
лећи да прихвате оно што је Вонгар писао, то је само псеудоним
који значи Срећан Божић. И у свом незнању нису ни слутили
колико су били у праву, јер је Божић један од оних ретких људи
који се поново родио. Свака култура заправо и почива на онима
који су имали два живота. Божић умире у аустралијској пустињи
где га аустралијски Абориџин спасава и даје му други живот и
други идентитет Вонгара, Духа Снова, да би потом, упознавши се
културом и животом његових саплеменика, Вонгар постао глас
вапијућег у пустињи. Он је потпуно предао свој живот ширењу
истина о древном аустралијском народу у једној од најлепших
игри живота и смрти нашег времена. Божић се поново родио као
један од великих писца нашег света и без сумње један од најбољих
и најхрабријих српских писаца.
Питање је наравно зашто писца који је највећи део живота
провео у Аустралији, писао на енглеском и бавио се злехудом
судбином аустралијских староседелаца звати српским писцем.
Разлог за то не може бити чињеница да му је почасни докторат
доделио Универзитет у Крагујевцу, јер је он добио и највећу
аустралијски књижевну награду, Емеритус. Разлог није ни само
филозофски, зато што је круг, како нас Платон томе поучава, нај-
савршенија геометријска слика, и јер живот стиче своје испуњење
и разрешење управо у тренутку затварања круга без обзира на
пређени пут. Прави разлог извире из саме природе Вонгаровог
стварања. Он у аустралијској култури делује сасвим на српски
начин – не окреће главу, не гледа своја посла, није цинично паме-
тан, није снисходљив пред логиком моћи, већ напротив хрли
да се суочи са неправдом, саосећа са пониженим и поробљеним,
сматра да је живот а не идеологија највећа вредност. Он се не по-
даје патетичном обожавању будућности, идеји прогреса белих
освајача, већ садашњост види као вечну нит постојања.
Његова решеност да се упусти у неизгледну борбу за онима
који су у име прогреса погазили све моралне обзире и да поверује
да он, без икога иза себе и без знања језика, може да се избори
за истину о онима који су прогнани не само из своје земље него
и из људског рода може да зачуди. Одакле Вонгар црпе такву
веру, такву одлучност, такав гнев и такву снагу? Крећући као
усељеник са дна друштвене лествице Вонгар је у напору да каже
истину прешао преко свих граница и учинио немогуће – почео
је да пише на језику који није знао довољно ни за свакодневни
разговор. Таква усрдна оданост истини и жеља да се каже спасо-
носна реч подобна је неукости галилејских рибара који су када
су видели истину почели да течно говоре на језицима које нису
учили. Вонгаров енглески је леп и прозрачан, али пажљиви чи-
талац по коришћеним конструкцијама лако може да се увери
да Вонгар док пише на енглеском све време мисли на српском.
Српски језик, српска култура и српска историја стоје иза њега
дајући му све време ослонац и кључ разумевања онога што види
око себе и у себи.
Вонгар у много чему одражава најбоље антрополошке карак-
теристике српског ствараоца. По одлучности и бескомпромисно-
сти он је подобан непоколебивој решености Атанасија Николића,
саосећајној храбрости Надежде Петровић, тананом разумевању
тајне историје Иве Андрића и јасновиђењу људске неслободе Ме-
ше Селимовића. Зато је све оно што је Вонгар учинио у Аустра-
лији заправо прича о Србима, неприлагођеним, увек на своју
руку, пуних сваковрсних мана, али спремних да се поново роде,
да саосећају са онима који пате, спремним пре свега за слободу.
Вонгар је својим делима дигао својеврсни културни устанак у
Аустралији и зато је природно да га власт није волела, јер је