Срећни Божић и дубина истине

градама потопи српска књижевност, она је само испливала много
јача него што је икада била и много блиставија да би могла да се
прикрије и кривотвори. Са Вонгаром не славимо само повратак
Срећног Божића, већ и вечно враћање српске књижевности. Како
време одмиче стварност као да све више личи на романе Б. Вон-
гара, гласника из другог света. Велики писци не препознају се по
томе што “добро пишу”, поучно и забавно измишљају приче, већ
што показују да су речи у савезу са истином. Они говоре о про-
блему душе и њеног одсуства, као и у роману који се управо тако
зове Душа или на неком од абориџинскиг језика Каран. Онај коме
се чини да је Каран роман о Абориџинима, потпуно је у праву ако
схвати да су пред паметним ракетама сви, не само Срби, постали
Абориџини. У пустињама Аустралије ископано је довољно руде
уранијума да свако може да добије свој део. О томе једнако добро
сведоче експлозије у јапанској нуклеарној електрани Фукушима,
као и распрскавање хиљаде тона муниције са уранијумом која
је бачена по Србији. Реч је, суочимо ли се значењем метафора из
романа Каран, о отровним поморанџама које су бацане из авиона
да би се Абориџини преварили да с њима утоле жеђ. Поморанџе
је прогоњене требало да асоцирају на гашење жеђи, а бачене
бомбе на изградњу новог хуманитарног поретка. Али отровне
уранијумске поморанџе за цивилну и војну употребу, данајски
дарови напретка, лагано али неумитно преселиле су овај свет у
прошлост, као што је и Арнхемска земља у Аустралији где су „про-
бане” нуклеарне експлозије бивше место за живот. То се још увек
тешко схвата, јер нема много писаца попут Вонгара. Надмени
понос због успеха у технолошкој уштеди времена, распамећујућој
ефикасности производње и лудилу потрошње, има своју мрачну
страну у дугим миленијумима у којима ће се распадати уранијум
ослобођен из горива и муниције. Сваки трен ефикасности биће
плаћен дугим годинама катастрофе.
Зато је и однос према времену у Вонгаровим романима посе-
бан, чудан, неухватљив. Време овде измиче разуму, оно се не може
мерити, хватати и поробљавати мерним инструментима, већ
бежи у своју недокучиву природу и несхватљиви извор. Разуму
премореном мерењем, сврставањем, упоређивањем овај роман
зато може да донесе олакшање. У таквом видокругу схвата се да
би тренуци напретка и развоја технологије постали нешто важно,
однос према прецима и однос према дрвећу морао је постати
нешто неважно. Пресечен је циклус традиционалног знања који
је повезивао живот да би истина живота била замењена смрто-
носном радијацијом, што на старогрчком значи површност. За-
право површност и доводи до катастрофе. Док човек има смисла
за дубину истине, њему се не може догодити катастрофа. Овако
је он својом површношћу призива да би направио праву тржиш-
ну размену продајући миленијум вечности за тренутак ефикас-
ности. У оваквој размени не да се схватити да се излаз налази у
прецима и дрвећу, а не у површности и отровним поморанџама.
“Анавари је ипак знао да живот чини низ закона који повезују
све оне чија је судбина да учествују у међусобном договору свих
врста, испод или изнад земље, да живе заједно или да уопште
не живе. Када дође време да пукне једна алка у низу, смрт се
ослобађа као пешчана лавина која засипа и затрпава све остале.
Људи нису искључени из тог договора, а ако је веровати племен-
ским старешинама, чак је и стење део тог плана, јер иако је оно
тако тврдо и надживи много људи, ипак га време, Сунце и атмос-
ферски утицаји самељу у песак.”
Ове речи могао је да напише само неко ко је прошао иници-
јацију и провео десет година са урођеницима у живом свету у
коме нема површности. Последњи који је у западној цивилизацији
могао то исто био је Хенри Дејвид Торо у свом Валдену. Вонгар
не би био први писац кога би званична култура прећутала, али
сада то већ није могуће. Сувише је превођен, сувише је усталасао
духове, сувише је дирнуо у болне тачке колонијалне културе, су-
више је јасно колико је био у праву. Насупрот прећуткивању и
одбацивању стоји права биографија писца, који цео свој живот
и стваралаштво без погодби залаже за одбрану начела слободе,
правде, истине и општег добра. Чудно је колико његов живот под-
сећа на Сартрове идеје о бачености егзистенције у слободу и ко-
лико такав живот представља роман сам по себи. Могло би се до-
дати да је и више од романа, као што је његово дело више од књи-
жевности. Сам, али одлучан да тражи слободу, решен да каже
истину, Вонгар је превођен и хваљен, оспораван и прогањан
ишао путем своје срећне судбине.
Б. Вонгар, абориџинско – српски антрополог и писац, први је
вратио прави глас вековима ућуткиваним аустралијским Абори-
џинима. Он је то учинио својим књижевним даром, али побуђен
духовном снагом српског историјског искуства које му је намах
омогућило да и у промењеној средини препозна колонијалну ло-
гику затирања и искорењивања. Тако је у својим делима прого-
ворио о Абориџинима не као о “то” и “оно”, већ је њихову повест
испричао у првом лицу, јер је то била и његова повест. Учинио је
то са страшћу старозаветног пророка који не остаје равнодуш-
ни писац – бележник, већ диже глас и показује дубину моралног
пакла у који су освајачи сурвали овај свет прогонећи оне који се
разликују од њих. Вонгар је заиста у томе био Гласник из другог
света што и значи ово име које су му Абориџини дали у тренутку
када су покушали да га сакрију од прогонитеља. Они којима то
смета постављају питање Вонгаровог идентитета – може ли он
да говори као Абориџин, а да није рођен од мајке Абориџинке.
Наравно, није их бринуло може ли да говори као Британац онај
ко је рођен као Абориџин. Подразумевало се и подразумева се да
може и мора. Питање да ли је Вонгаров идентитет лажан нису
постављали Абориџини, већ колонизатори, које није узнемира-
вало што је вековима теоријски и практично грађен лажни иден-
титет абориџинских племена. Како Абориџини нису постављали
питање Вонгаровог идентитета требало је заменити тезе и питати
се о Вонгаровом, а не идентитету Абориџина. По природи ствари
освајачи немају моралну снагу да се суоче са собом и за њих је-
дини извор идентитета може да буде само историја насиља, док
се прави идентитет писца своди на његову биографију, јер се тада
питања које он поставља академски рационализују и одбацују.
Вонгаров идентитет је непатворен јер је са Абориџинима није
живео као истраживач који ће да проучи њихово понашање и
обичаје што је уобичајено за европску антропологију. Он је свој
идентитет изградио у пустињи кроз саосећање, разумевање и
саучествовање у патњи Абориџина. Сваки други осим овог свес-
ног, моралног идентитета може се кривотворити, као што су бе-
ли освајачи и чинили одузимајући абориџинску децу и дајући
им лажни британски идентитет. Стога је сасвим јасна сразмера
оспоравања Вонгаровог идентитета – у мери у којој су одузимали
идентитет Абориџинима у тој истој мери настоје да га одузму и
Вонгару. Поента је једноставна – нико осим њих нема право на
идентитет, они га једини имају и једино они могу да одреде који
је прави, а који лажни. Зато је и Вонгар већ и на том темељном
нивоу личног идентитета преживео колонијалну политику која
узима на себе и облик књижевне теорије, а да о прогањању, оду-
зимању рукописа, о нарученим новинским написима и не гово-
римо. Вонгара то није скренуло с пута, јер му је све то било по-
знато из Србије где је био изложен истој репресији комунистичке
колонизације српског идентитета, културе и историје. Био му је
познат крај комунизма и није сумњао ни у крај британског коло-
нијализма. Различити само по реторици, они су били две стране
новчића из исте ковнице.
Такав слободни писац је изасланик, али не како обично ра-
зумемо ту реч. Вонгар је српски изасланик. У томе се не разли-
кује ни мало од Тесле, Пупина или Милене Барили, који су се с
великим идејама отиснули у свет, а да нико, осим њихове вели-
ке идеје није стајао иза њих. Дошли су у нови свет без новца,
пријатеља, само чврстом одлуком усмерени ка циљу без обзира
на окружење и његове предрасуде да би упркос свим неспо-
разумима остварили наум. Ако су Тесла и Пупин своју мисију
оствари у техници, Вонгар је то учинио у књижевности, јер је у
најтежим околностима имао на уму идеју општег добра које не
може да се мири са нечовечним насиљем. За то је било потребно
бити више од књижевника. Б. Вонгар то и јесте и волели бисмо
да у овом избору одломака из његових дела, још једним Вопнга-
ровим кораком на путу кући, читалац препозна да површност
нестаје пред дубином истине.