Срећни Божић и дубина истине

била довољно корумпирана да не схвати какву огромну услугу
чини цивилизацијској савести. Али је с друге стране потврдио да
историја Срба није ништа друго до историја српске борбе за сло-
боду, без обзира да ли се дешава у Србији или Аустралији.
Имамо ли то у виду није нам тешко да схватимо шта је за-
право Вонгар учинио. Он је извесно први који је у аустралијским
домороцима и њиховој судбини препознао Србе и њихову повест
и није се устезао да то каже пре свега у роману Раки (Конопац)
Њему за разлику од белих Аустралијанаца није било тешко да
схвати шта се догађа домороцима, јер је све то било нешто што
је већ видео у Србији из које је побегао да би се са истим и већим
ужасом сусрео на другом крају света. Он је српским традицио-
налним, усменим стваралаштвом које се вековима преносило с
колена на колено већ био припремљен да разуме усуд домородаца.
Турска репресија, вековно пљачкање и неуморно рушење, бацање
народа у ропство, отимање деце и насилна промена њиховог
идентитета веома је слично ономе што су енглески освајачи ра-
дили Абориџинима. Циљ је био исти – истребљење и безусловна
власт. Управо то болно сећање на српску историју приморало је
Вонгара да не оћути него да дигне глас, да крикне и да завапи у
пустињи против уништења човечности, слободе, природе и свега
оног што животу даје смисао.
Када на телевизији гледа бомбардовање Србије уранијумом,
сећа се кошмара атомских експлозија на земљи Абориџина и није
му тешко да примети да је на делу иста сила. Уранијум је копан у
Аустралији да би био бацан у Србији. У роману Каран, делу Ну-
клеарног циклуса, приповеда да су Абориџини били бомбардо-
вани поморанџама које су отроване бацане из авиона да би што
делотворније смањиле њихову популацију. Нема разлике између
поморанџи и бомби, између тровања индустријском културом и
једнако суровог ратног разарања, намеће нам се да помислимо
када с ужасом читамо Вонгарове редове о злокобним замислима
белих освајача. Да бисмо се потом горко смејали пишчевим опи-
сима изградње лажног урођеничког села које траје само док га не
обиђе енглеска краљица, да би га потом ревносни службеници,
плагирајући Потемкина, брзо склонили остављајући урођенике
на врелом сунцу. Сва средства су допуштена, сви ужаси прихва-
тљиви када треба преварити, понизити и уништити оног другог
и различитог кога не разумемо и не желимо да прихватимо. Зато
је Симон де Бовоар, говорећи о Вонгару, лепо уочила: “Бели човек
је давио земљу поткрадајући магију призивање кише. То је слика
племенске земље коју сам срела у романима Пут у Браглу и Бабару
по први пут објављеним у Les Temps Modemes…То је лирски доку-
мент о нашем времену, времену монструозног дивљаштва.”
Пишући у Аустралији и старим Аустралијанцима Вонгар за-
право највише помаже Србима да схвате јединство свог положаја
у мноштву разлика поступака колонизације или дивљаштва како
каже Симон де Бовоар. Сценска уметност колонизације има на-
писане различите драмске монологе и идеалне расплете који сви
треба да створе осећање жртава да играју у тужној драми, у већ
готовом тексту са неминовним расплетом, односно да су њихова
култура и њихово искуство “превазиђени”, “заостали” и да је све
што треба да чине јесте да одустану од себе и буду оно што нису.
Изградња Другог, оног који је одустао од Себе и јесте основна
уметност колонизације. То је отмица мисли, отмица свести, отми-
ца говора и језика, отмица деце и на крају отмица света. Једном
речи, изградња огледала које својом варљивом верношћу треба
да замени живот и да свет насели утварним робовима привида
који више никада не могу да изађу у свет и нађу себе. У таквом о-
гледалу може да стане и нестане цео свет који се одржава само на
уравнотежењу бескрупулозне похлепе мером моралних обзира.
Вонгарово дело боље од низа теоријских расправи открива да се
либерализам такође показао као идеологија краја историје. То је
дуго чучало у њему све док му се није учинило да је превладао
своју идеолошку супротност и да је на попришту остао као побед-
ничка, миленаристичка религија. Идеологија прогреса је у свим
формама само жудња да се оконча историја.
Оно што се чини најзначајнијим у тренутку када почињемо
издавање ових изабраних дела, јесте да нас Вонгар из новог и
неочекиваног угла враћа загонетки српске културе. Колико је
много енергије потрошено на нормализацију српске културе, ње-
ну модернизацију која је добрим делом само еуфемизам за коло-
низацију, а која се сводила углавном на приморавање да се, како
каже Скерлић, “у Београду отварају кишобрани када у Паризу
пада киша” толико је она пружила чудан, животан и кроз писање
Б Вонгара глобални одговор на такво историјско насиље у име
утопије прогреса. Кроз дело Б. Вонгара видимо да су исти поступ-
ци нормализације и модернизације примењени на аустралијске
староседеоце који су проглашавани за полуљуде исто као што су
Срби демонизовани као нељуди. Право да буду људи имали су
само колонизатори без обзира да ли су бацали бомбе или отровне
поморанџе.
Зато и не треба да чуди дубоко неразумевање и отпор беле
Аустралије на које је Вонгар наилазио, као и чињеница да су
његове књиге прво објављиване у Америци и Европи, Далеком
истоку, а тек потом и у Аустралији. Његова дела су у Аустралији
забрањивана, књиге заплењиване, нападан је да његова сведочан-
ства нису подобна и није му било дозвољено да остане у северној
Аустралији где живе староседеоци, већ је морао да се исели на
југ, у Мелбурн где и данас живи. На својој кожи јасно је могао да
осети да неслобода једнако радо облачи и комунистичко и либе-
рално рухо, обзиром да је и Југославији и Аустралији прогоњен
из истих разлога.
Чудно је да је српска књижевност процес колонизације прежи-
вела у Вонгаровим делима на енглеском језику, али у томе име и
неке скривене равнотеже. У покушају да се ниновим и другим на-