Протестна поворка

Управо су почели протести против страног завојевача и за конач-
но остварење државне самосталности. Из правца пијаце су кре-
нуле поворке младих људи, стараца и дечака, који су носили за-
ставе и заставице, певајући народну химну Ванде матарам. Све
је било пуно људи. Са обе стране улице су стајали шпалири по-
сматрача, који су у свему томе видели неку врсту забаве. Стајали
су и посматрали шта се дешава.
Шамбунатх је био на улици испред своје радње и разговарао
са суседом Диндајалом. Прво што је приметио било је: “Сви ови
као да нису свесни да хрле у чељусти смрти. Тамо испред их чека
коњица, која ће их све потући и растерати.”
Диндајал је додао: “Махатма Гандхи је већ остарио и побуда-
лио. Када би могло ослобођење да се постигне организовањем про-
теста, већ одавно би било остварено. Погледај само ко све проте-
стује – сама дечурлија, скитнице и лудаци. Нема ниједног углед-
ног грађанина.”
Недалеко од ове двојице стајао је Мајку са сандалама повеза-
ним канапом, које је обесио себи око врата. Насмејао се кад је чуо
разговор двојице трговаца.
То примети Шамбху те га упита: “Зашто се смејеш, Мајку? Зар
не видиш како ће се ствари одвијати.”
“Смејем се томе што кажете да у поворци демонстраната нема
ниједног угледног човека. Па зашто би угледни људи требало да се
укључују у протестне поворке? Зашто би им сметала ова влада? Жи-
ве у добрим вилама и великом палатама, возе се добрим колима,
иду на ручкове са сахибима. Које су њихове бриге? То страдамо са-
мо ми, који не знамо шта ћемо сутра јести. Баш сада неко од њих
игра тенис, неко пије чај, неко певуши уз музику из грамофона, а
неко вероватно шета негде парком. Зар треба да дође овде да га
полиција дочека батинама? А ви кажете да је добро да дође?”
Шамбху: “Схвати то, Мајку, да кад нешто захтевају озбиљни
људи, онда власт то може да прихвати. Зар може господару да се
допадне ова бедна банда мангупа?”
Мајку је пажљиво слушао па онда рече: “Нисам добро разу-
мео. А зар те угледне људе, те елите не стварамо ми сами? Зар их
ми сами не кваримо? Да не чини можда то неко други? Колико је
таквих које смо сами подигли и који се сада возају скупим колима,
а на нас гледају са висине? То је занимљива страна људске судбине,
да кад се некоме срећа мало осмехне, тај нас одмах заборави. Наш
прави велики човек је онај који се облачи просто и иде бос, као
Махатма, али жртвује себе ради побољшања заједничког живота.
Али нас није брига за таквог великог човека. Да кажем отворено,
управо ови садашњи владари су нам упропастили земљу. Сви они
су добили понеко добро место у власти па су онда почели да гуше
ту исту власт.”
На то одговори Диндајал: “Нови полицијски инспектор је
опасан човек. Чим ови дођу до раскрснице, одмах ће ударити на
њих тољагама и пендрецима. Онда ћеш да видиш како ће подви-
ти репове и почети да беже. Биће то занимљиво.”
Сада је гомила, огромна маса народа која се понела мишљу о
независности, дошла до раскрснице и ту је видела да пред њима
стоји колона сипахија пешака и полиције на коњима, који су пре-
пречили пут.
Одједном се појавио на коњу и полицијски инспектор Бирбал
Сингх, који је демонстрантима гласно саопштио: “Добили смо на-
ређење да вас не пуштамо даље.”
Вођа демонстраната Ибрахим Али је изашао пред њега речима:
“Уверавам вас да неће бити никаквих нереда и туче. Нисмо дошли
да пљачкамо продавнице или да ломимо аута, ми имамо много
више циљеве.”
Бирбал му одговори: “Добио сам наређење да не пуштам де-
монстранте даље од овог места.”
Ибрахим: “Можете ли још једном да питате своје надређене?”
Бирбал: “Мислим да то није потребно.”
Ибрахим: “Онда ћемо да чекамо овде. Кад нас пустите, кре-
нућемо даље.”
Бирбал: “Ни то није дозвољено. Морате да се вратите назад.”
Онда Ибрахим поче врло озбиљно: “Назад се не враћамо. Нико,
па ни ви, нема право да нас зауставља. Имате коњицу, сабље и
пушке па нас можете силом држати овде, али назад нас нећете вра-
тити. Није важно када, али доћи ће дан када ће се наша браћа и
другови оштро одупрети таквим наређењима која имају за циљ
стезање ропских окова око нашег народа.”
Бирбал је био образован човек. Отац му је био полицијски ин-
спектор те је навикао да од људи очекује страхопоштовање. У очи-
ма колега уживао је велико поштовање. Био је то јак човек посеб-
но светле пути, плавих очију и смеђе косе. Кад би обукао капут и
на главу ставио шешир, нико не би рекао да потиче из ове средине.
Ваљда је и сам себе сматрао припадником касте која рађа држав-
не службенике и властодршце. Али сада су га збуниле Ибрахимо-
ве речи пуне презира. Осећао се некако постиђено. Није то прос-
та ствар. Када би демонстрантима дозволио пролаз, значило би да
је удовољио њиховом захтеву. Уколико би их држао, ко зна како
дуго би још остали ту. У тој несрећи десило се да се баш у том тре-
ну појави на коњу полицијски комесар. Сада није имао времена за
размишљање. Била је то добра прилика да покаже своју способ-
ност. Извадио је палицу, петом подбо коња те је почео напад на
демонстранте. Како су га видели, и други коњаници су појурили
у напад. Ибрахим је стајао пред коњем начелника полиције. Зато
је први добио такав ударац палицом по глави да му је пао мрак
на очи. Није више могао да стоји, већ се само ухватио за главу и
сео. У том тренутку се начелников коњ пропео на задње ноге, тако
да се Ибрахим, који је седео на земљи, сада нашао под његовим
копитима. До тог тренутка су демонстранти били мирни. Кад су
видели како Ибрахим пада, више људи је скочило с намером да
га подигне, али нико није могао да му се приближи. Коњаници
су почели да их немилосрдно туку тољагама. Ненаоружани људи
су задржавали ударце, хватајући тољаге голим рукама, али нису
бежали, већ су стајали у месту. Сваки тренутак је за њих постајао
све тежи те нису могли да остану по страни, а да не буду увучени
у бујицу насиља. Како да не дођу у искушење да прескоче тај праг
до којег се могу подносити батине и понижења? Били су свесни да
су у њих упрте очи хиљада грађана. Могли би сада да се заједно са
заставом врате назад, али како би могли онда да говоре о борби
за слободу. Никоме ни на крај памети није било да бежи. Није
то била група најамника и себичњака који мисле само на своју
добит, већ организивана група ентузијаста и истинских бораца за
независност. Били су свесни своје одговорности. Колико је само
било окрвављених глава, колико рањених руку и ногу! У једном
нападу су чак могли и да пробију ред коњаника, али као да су
имали окове на ногама. Окове начела, моралних норми и идеала.
Десетак минута је трајала бујица удараца палицама и тољагама
и све то су мирно подносили.