Протестна поворка

5.
Кад је мртво тело било прекривено земљом да ту вечно почива,
људи су почели да се разилазе. Било је већ два после подне. Митт-
хан је отишла заједно са неким женама, али кад је стигла до Квинс
парка, застала је. Није јој се ишло кући. Оно мртво, измучено и из-
рањављено крваво тело као да јој је ушло у душу и отуда је про-
клињало. Према мужу је била потпуно равнодушна, тако да није
могла ни да га проклиње. Сем страха према тако себичном мужу,
никакво друго осећање није могуће. Више му нимало није веровала.
Дуго је тако седела на трави у парку и размишљала, али никако
није могла да одлучи шта ће и како ће даље. Могла је да оде у
родитељску кућу, али ипак би после неколико месеци морала да
се врати. Мислила је у себи: “Не, ја нећу да зависим ни од кога. Зар
ја сама не могу да зарадим за свој живот?” Размишљала је о свим
тешкоћама на путу до своје самосталности, али данас није могла
да нађе у себи ту снагу и одлучност. Мисли су је приморале да
схвати колико је немоћна.
Одједном јој је пала на памет стара удовица Ибрахима Алија.
Чула је да нема рођака са мужевљеве стране. Сада је јадница сама
код куће и плаче. Ваљда поред себе нема никога ко би је утешио.
Зато је кренула ка њеној кући. Адресу је управо сазнала од жена. У
себи је размишљала: “Како да се сретнем с њом? Шта да јој кажем,
којим речима да јој објасним?” Тако удубљена у мисли, стигла је
до куће Ибрахима Алија.
Била је то лепа и чиста кућа у једној малој улици. Знатижељно
је дошла до улазних врата. Срце јој је страшно ударало док је ула-
зила унутра. Тамо је на једном лежају на веранди седела старица
чији је муж данас поднео себе као жртву на олтар слободе.
Пред њом је стајао један млађи мушкарац, обучен просто, са
сузама у очима. Разговарао је са старицом. Када га је угледала,
Миттхан се тргла од изненађења. Био је то Бирбал Синх.
Љутито и зачуђено га упита: “Како то да си дошао овде?”
Бирбал Синх одговори: “Исто тако као и ти. Дошао сам ради
опроштаја греха.”
Био је то неописиво величанствен пламен љубави, радости и
поноса којим јој је сијало лице. Изгледало је као да су заувек иш-
чезле све њене муке. Избавила се свих стега брига и илузија.