Протестна поворка

4.
Марширајући, за четврт сата дошли су до протестне поворке. Ка-
ко су их људи спазили, из хиљаде грла се заорило, као да се разлег
ла грмљавина из облака: “Ванде матарам!” Онда се опет све сти-
шало. Велика је разлика између тадашњих протеста и ових сада.
Они су били као празник независности, а ови сада су дан жало-
сти за шахидом. После три дана страшних мука, његов живот се
угасио. Никада није жудео за положајем, никада није пред моћни-
цима повијао главу. Када је умирао, оставио је поруку да његово
мртво тело окупају у Гангу пре него што га сахране и да му на
гроб ставе заставу борбе за независност. Вест о његовој смрти се
пронела по целом граду, који је сада био обавијен велом жалости.
Ко год је чуо ту вест нагло се пренуо, као да га је неко ошамарио,
и пожурио да се укључи у поворку. Пијаца је пре тога била затво-
рена, нестала су возила и град је изгледао као опљачкан и напуш-
тен. Одједном се ту створила гомила, свуда је била гужва. У време
када је требало да крене погребна поворка, већ се скупило преко
сто хиљада људи. Ниси могао да видиш човека чије очи нису биле
влажне од суза.
Бирбал Синх је својим пешадинцима и коњици дао наређење
да се не приближавају демонстрантима ближе од пет метара. У
првом редовима, на удаљености од неких педесет метара, биле су
жене. Инспектор их је пратио погледом. Ту, у првом реду, угледао
је и своју Миттхан Баи. Није могао да верује својим очима. По-
гледао је мало пажљивије. Да, била је то она. И Миттхан је погле-
дала према њему, а онда је скренула поглед. У том једном погледу
је било толико срама, прекора, бола и гнушања, да је Бирбало-
вим целим телом од главе до пета прострујао неки талас немира.
Никада пре тога није доживео толико понижење и слабост.
Једна млада жена погледа према њему и рече: “Господине
инспекторе, немојте на нас јуришати са палицама и тољагама у
рукама. Хвата нас страх само што вас видимо!”
Друга је рекла: “Био је то баш неки ваш колега који је онда на
раскрсници код пијаце смртно ранио овог човека, сада покојника.”
Миттхан се придружи: “Није то био ваш колега, већ сте то би-
ли лично ви.”
Из десетине грла се заорило: “Значи то је тај господин? Чести-
тамо, господине! Захваљујући вашој љубазности, данас смо и ми
дошли да видимо какве су те ваше батине и палице.”
Погледом оштрим као стрела, Бирбал је нишанио према Мит-
тхан, али није могао ништа да изусти. Нека жена је још додала:
“Ми смо се овде окупили да вам ставимо око врата победнички
венац и да вам запевамо славопојку.”
Јавила се још једна жена: “Ви изгледате као Енглез, имате исто
тако светао тен.”
Нека старица је подигавши поглед према њему рекла: “Кад
бих ја родила таквог сина, одмах би му откинула главу.”
Опет једна млада жена с презрењем додаде: “Ви претерујете,
мајко. И пас показује захвалност и послушност према свом го-
сподару. А ово је ипак човек.”
Старица јој љутито одговори: “Сви ови су само робови своје
похлепе. Да, робови похлепе.”
Онда је неколико жена напало старицу и она постиђено рече:
“Ма ништа наопако ја нисам рекла. А какав је то човек, који из по-
хлепе слепо иде за својим циљем?”
Сада Бирбал више ништа није могао да чује. Потерао је коња и
отишао неколико метара иза гомиле. Био је потиштен. Да, тако је
то, љути нас кад нас мушкарац осрамоти. Када нас осрамоти жена,
осећамо се понижено и потиштено. Сада није имао више хра-
брости да поново изађе пред жене. Љутио се на своје надређене:
“Зашто сам стално ја одређиван за овакве послове? Има ваљда и
других...? Зашто њих не шаљете против демонстраната? Зар сам
ја најгори и најјаднији од свих? Зар ми је тако ниска цена? Како ли
ме Миттхо сада презире из дна душе и сматра ме кукавицом. Кад
би ме сада неко убио, она не би рекла ни реч. Можда би се у себи
чак и радовала, јер би сматрала да је то најбоље решење. Кад би
само неко отишао и рекао старешини да се међу демонстрантима
појавила и моја жена Миттхо, те да зато не могу да останем ту.
Миттхо све схвата и све зна, а ипак је дошла и стоји ту. Није ме
ни питала. Баш њу брига што овакве ствари сада излазе у јавност.
А које бриге имају ови младићи, студенти, радници и занатлије?
Зашто би бринули? Смрт је опасна за нас који имамо породице и
децу, за нас који мислимо на част и обичаје наших предака. Види
како ме сви посматрају и реже. Као да ће ме појести.”
Поворка демонстраната се кретала главном улицом. Са обе
стране улице, на крововима кућа, балконима, оградама и на дрве-
ћу, висили су радознали гледаоци. Бирбалу се данас учинило да
њихова лица сијају неком живошћу, одушевљењем и поносом.
Живост је била видљива на лицима стараца, на лицима младића
разливало се одушевљење, а код младих жена понос. То је била
радост због наде што долази слобода. Сада им није био непознат
циљ њиховог пута. Нису више лутали тамо-амо као изгубљени,
нису више оборених глава плакали и запомагали као робови. У
даљини, тамо високо на небу, блештао је златан врх слободе. Чи-
нило му се да људе не забрињавају унутрашње препреке, већ сви
жуде да стигну до тог сјајног циља.
У једанаест је поворка стигла на речну обалу. Спустили су на
земљу мртвачки сандук и неки су се спремали да обаве обред
купања мртваца у Гангу. На његовој хладној, смиреној и жутој
лобањи, сада се јасно видео траг од ударца тољагом. На лобањи
је била црна, стегнута крв. Крвљу слепљени дуги праменови косе
подсећали су на сликарске четкице. Људи у поворци од више хи-
љада дошли су да одају последњу почаст овом шахиду. Бирбал је
био на коњу иза њих. И он је видео на глави мртваца рану од
ударца. У себи је проклињао. Није могао да гледа према мртвацу.
Зато се окренуо на другу страну. Помислио је у себи: “Ја сам по-
низио човека којег су стотине хиљада поштовалаца сада дошли
да поздраве, да челом додирну прах његових стопала и сви они
су сада толико узбуђени.” У мислима је признавао да ти немилос-
рдни ударци нису били ради извршења дужности, већ је све то
било из себичности, похлепе, жеље за успехом и намером да се до-
падне старешинама. Посматрале су га хиљаде очију пуних гнева,
али није могао да скупи храброст да погледа напред.
Један полицајац му је пришао и похвалио га: “Господине,
имате тешку и прецизну руку. Лобања му је отворена. Сви гледају
и чуде се.”
Бирбал рече с презрењем: “Ја то не сматрам својим јунаштвом,
већ подлошћу.”
Полицајац је наставио са ласкањем: “Овај је био много безоб-
разан, господине.”
Онда Бирбал оштро одговори: “Престани с тим! Знаш ли ти за
кога кажу да је безобразан? Безобразан је онај који пљачка, краде
и убија. Безобразан није човек који ради бољитка своје земље
иде да жртвује свој живот. Наша несрећа је у томе што се боримо
против оних којима треба пружати помоћ. То није ствар за понос
и радост, већ за срамоту и плач.”
Пошто је обављен обред купања мртваца, поворка је кре-
нула даље.